Да се пролеће врати у свет

Пред ревијално 65. Београдско пролеће, одржано у петак, иза бине МТС дворане срели смо и некадашњу популарну учесницу и овога фестивала, нашу звезду забавне музике Радмилу Караклајић. Осамдестшестогодишња Београђанка, иако журећи да прими Награду за животно дело, као и увек до сада љубазно је прихватила кратки разговор у ходу за „Политику”.

Осим дуге певачке каријере, остала је упамћена и по глуми у филму.

– Свима нама, старим певачима забавне музике, много значи наступ на овом „Београдском пролећу” јер је оно, могу слободно да кажем, некако наше. Учествовала сам само на два фестивалска „Пролећа”, али сам са песмом коју је Ђорђе Марјановић за мене написао, заједно се њим добила своју велику награду. Пролеће и Београд – тим речима бих могла да опишем дух нашег главног града који се, пре свега, воли. Овај фестивал, то је наш Београд. Са ове бине пожелела сам да нам увек буде пролеће у Београду. Оно што је наше је најважније, бар за мене која сам велики патриота – истиче Караклајићева.

Дуго памти „Београдско пролеће”, фестивал на којем је овога пута најстарија, додаје насмејано и поносно, подсећајући се како је каријеру започела још крајем шездесетих када је још као студент певала са оркестром Марка Крсмановића.

– Онда су ме звали да снимам песме за радио, који је тада био параметар за квалитет певања. Убрзо потом, 1964. је „улетео” на мој репертоар хит „Анђелина, зумба, зумба” који су сви за који дан већ певушили и тако се „завртела” моја дуга музичка каријера. За ту песму, на добијену мелодију, сама сам написала текст и после сам скоро и за све остале написала. Када је продато милион и по плоча, препознала сам да ми то иде и још важније да ме радује. Низали су се хитови „Позив на твист”, „Црне очи”... Многи од вас се нису ни родили седамдесетих када сам учествовала са песмом „Бокељска ноћ” на Сплитском фестивалу – рекла је отпевавши нам у ходу у далматинском ритму „.. а ти ке те раца...”

– Интересантно, али тада нико када си наступао као изабрани певач на важним фестивалима није осећао да ли си из Сплита или из Београда, није било ни важно да ли си одавде или оданде и на ком дијалекту изводиш песму. Мислим да сам баш била јако популарна у Сплиту и Дубровнику, али и у Боки и уопште на мору. Сад не могу уопште да се снађем. Не могу да верујем да, како ми неки кажу, не би требало да одем у те исте градове да прошетам мирно ривом – додаје.

Велику популарност имала је и у Русији, где је једина, поред Ђорђа Марјановића, добила Орден за посебне заслуге од Министарства културе тадашњег Совјетског Савеза по којем су се у свим сада посебним државама низали концерти југословенске звезде Радмиле Караклајић. Тамо је објавила 76 хитова који су се пре пет–шест година нашли на албуму – компилацији њених песама. У Русији је и данас популарна. Тамо је највише времена и провела, прича, јер је због велике продукције и много песама снимала.

– Било је ту доста плоча, много телевизија око мене... Али је најважнија, ипак, та душа совјетских народа која је мени сродна. Исто су ме као у Москви дочекивали и у Балтичким републикама и у Узбекистану, у Грозном. Нашли смо се на истим фреквенцијама ја и тамошња публика којој сам по два и по сата певала сама на бини – каже.

Пре седам година је у Истанбулу, где је певала на скупу огранка ОУН, добила Евроазијску награду за свој музички рад на сценама и у продукцијама. На концерт је дошао и градоначелник Истанбула.

Каже да може још да пева на сцени, али мисли да је, ипак, доста. Срећна је што „имамо и данас дивних младих певача” и мисли да је ред да им се уступи место и на „Београдском пролећу”, где је на 65. у некадашњем Дому синдиката, њену песму „Ако љубави нема” певала Наташа Михајловић.

На крају је поручила: „Треба да се врати пролеће свуда, у цео данас сукобљени свет. Да доживимо опет мирни следећи април у Београду. Ја се још надам.”