Празник, а не пикник у природи

Лозница – Пре него што се претворио у излет и роштиљ у природи, Први мај је у Лозници некада почињао у фабрикама и радничким колективима. Стари новински записи показују да се празник није чекао, већ припремао са јасним програмом, смислом и осећајем да рад није само обавеза, већ и достојанство.

Био је празник, али не онај који почиње тек кад се распали ватра у природи. Био је то дан који је почињао раније у фабрикама, у колективима, вокабуларом којим се говорило о раду.

У другој половини прошлог века у Лозници Први мај се није чекао, он се припремао. Новине су биле пуне честитки радним колективима, синдикатима, омладини.

„Срећан Први мај – празник рада”, стоји крупно готово свечано, као парола која се не доводи у питање. Фабрике честитају радницима, радници једни другима, а између редова провејава осећај припадности, не појединачној фирми, већ читавом систему у којем је рад био заједничка ствар.

У „Вискозиним новинама” празник се не своди на један дан. Он траје.

Постојао је прецизан програм, а 1960. године тачно се знало шта се дешава 30. априла, шта 1. маја, а шта 2. и 3. маја. Свечане академије, омладинске бакљаде, излети у бању Ковиљачу, спортска такмичења, шаховски турнири, фудбалске утакмице. Није било празнине – прослава празника је имала структуру, све је имало одређени ред. А било је смисла.

Први мај у социјалистичкој Југославији био је један од кључних државних празника, симбол радничке класе и њених права. Није случајно што су новине тог времена испуњене управо причама о раду, производњи, колективу. Ту се бележе резултати, планови, али и атмосфера. Као да се кроз сваки текст проверава да ли све функционише како треба.

У „Лозничким новинама” из 1982. године, у тексту „Био је празник…”, људи говоре једноставно; диспечер, таксиста, пензионер. Нема великих речи, свако из свог угла, али сви о истој ствари. Празник постоји, али посао не нестаје. Чак и када не раде, говоре о раду, о дужности. О томе да је све „било у реду”. Та реченица делује кратко, скоро неважно, а заправо говори о времену у којем је ред био важнији од утиска.

Тај језик данас делује готово заборављено.

Паралелно с тим, постојала је и друга слика – првомајски уранак. Одлазак у природу, синдикални излети, дружења и путовања. Али и тај одмор имао је облик, није био случајан. Постојала су заједничка окупљана, ишло се организовано, знало куда се иде и с ким. И у одмору је постојао исти онај осећај да си део нечега.

А иза свега тога стајала је једна шира прича.

Први мај није настао као дан за предах, већ као дан борбе. Још од чикашких протеста 1886. године, када су радници тражили осмочасовно радно време, тај датум носи тежину. У старим текстовима константно је подсећање да је важно да се не заборави одакле је све кренуло.

Зато је у тим новинама све прожето једном идејом да рад није само обавеза, већ и достојанство. Да није важно само колико се ради, већ шта тај рад значи.

Између извештаја, планова и честитки, појављује се и другачији тон. У „Првомајској корачници” нема ни распореда, ни сатнице. Ту су колоне, осмеси, младост, вера да сваки корак има смисла. То је слика која не објашњава, већ осећа.

Можда је управо у том споју суштина тог времена. Све је било организовано, али није било празно. Постојала је идеја, али и емоција. Ред, али и енергија.

Данас је слика другачија. Први мај је често викенд у природи, дан без обавезе. Роштиљ, друштво, пауза од свакодневице. И то има своју вредност, али носи друго значење. Мање суштине, више навике.

А у тим пожутелим страницама остаје траг једног другачијег односа према празнику. Празник се није узимао, градио се и знало се зашто постоји.