Сарајево би да заборави Србе у историји града

Од нашег сталног дописника

Бањалука – Негде у близини ентитетске границе између Републике Српске и Федерације БиХ, која једним својим делом пресеца простор између Сарајева и Источног Сарајева, Улица српских владара прелази у Булевар Мимара Синана, а стотинак метара даље Равногорска се улива у Улицу Курта Шорка. То нису једини симболички знакови поделе некада јединствене урбане целине, данас раздвојене у два града упућена један на други, али оптерећена тешким наслеђем историјских ломова и (гео)политичких размимоилажења. С једне стране вијоре се заставе Републике Српске, а десетак метара даље лепршају жуто-плаве заставе Босне и Херцеговине, али неретко и беле заставе с љиљанима, ратни симболи некадашње РБиХ.

Међутим, то нису једина обележја у федералном Сарајеву која српски повратници и политички представници доживљавају као недостојна града који претендује на статус центра земље. Спорни су називи улица и школа, међу којима има и оних које носе имена повезана са нацистичком идеологијом из Другог светског рата, односно са кругом Анте Павелића. Упоредо са тим, у том истом граду одавно нема места за заслужне Србе – своју улицу изгубио је и Војислав Кецмановић Ђедо, што представници Републике Српске истичу као крунски доказ тврдње да је позивање на антифашизам у делу бошњачке политичке елите тек облик мимикрије.

Чак ни Срђан Алексић није задржао целу своју улицу – пре око четири године њен део је преименован у Улицу Мехмеда Алагића, бошњачког генерала спорне биографије, мада су сарајевске власти касније „појасниле” да јунак из Требиња није изгубио комплетну улицу, већ само њен део у корист муслиманског војсковође.

Алагића је Хашки суд теретио за низ тешких кривичних дела – од убистава и окрутног поступања, преко разарања насеља без војне нужности до незаконитог затварања цивила и уништавања имовине. За бошњачку јавност он остаје национални херој иако је поступак против њега обустављен након смрти 2003. године.

Поред тога, у Сарајеву једна школа и једна улица носе име Мустафе Бусулаџића, председника организације „Млади муслимани” (панисламистичка организација), којој се 1940. прикључио и Алија Изетбеговић, а која је јавно подржавала НДХ.

Иако се некоме могу учинити претераним тврдње некадашњих Сарајлија да је бошњачка власт системски настојала да избрише трагове српског присуства у граду у којем је до рата живело око 150.000 Срба, остаје чињеница да је преименовано око 150 улица и тргова само зато што су носили српска имена. Данас у Сарајеву више нема ни Улице Војислава Кецмановића Ђеде, председавајућег првом заседању ЗАВНОБиХ-а у Мркоњић Граду пре више од 80 година. Његова улица преименована је у Улицу Нусрета Шишића Деде, припадника озлоглашене организације „Зелене беретке”.

Одлукама сарајевских власти из градске топографије „уклоњени” су и бројни српски хероји које историја бележи као кључне за ослобођење града 6. априла 1945. године. На споменику у насељу Враца, између осталих, стоје имена Славка Родића, Пере Косорића, Радојке Лакић, Моше Пијаде и Славише Вајнера Чиче – али њихова имена више не носе сарајевске улице. Из такве перспективе, многима постаје разумљив и однос српске јавности према међународним протекторима, подсећајући на упорност некадашњег супервизора Валентина Инцка да се уклони плоча са Студентског дома на Палама са именом првог председника Републике Српске Радована Караџића. Инцко је и аутор закона о негирању геноцида којим је криминализовао било какву научну обраду прошлости, али на основу којег је недавно осуђен учесник митинга у Бањалуци јер је фотографисан са подигнута три прста и сликама Младића и Караџића. Пријавио га је „узнемирени” грађанин Федерације БиХ који је тај призор видео у телевизијском преносу, а Суд БиХ је у том случају био ревносан.

Истовремено, српским представницима никако не полази за руком да убеде сарајевске власти да уклоне таблу испред Већнице, која, како тврде, колективно означава читав један народ као злочиначки, док на спомен-обележју код јаме Казани изнад Сарајева, у којој је за време рата скончало на стотине Срба, и даље нема јасног именовања жртава. На том месту, уз имена 17 ексхумираних, стоји тек општа формулација о „страдалим суграђанима”.

Одбор за заштиту права Срба у ФБиХ најавио је пре неколико дана покретање иницијативе за измену назива улица које носе имена лица повезаних са нацистичким режимом и антисемитизмом. Председник Одбора Ђорђе Радановић навео је да су у Сарајеву преименоване 152 улице, а називи са српским именима уклоњени чак и у насељима у којима није било муслимана ни Хрвата. „Свега пет или шест улица у целом Кантону Сарајево носи име по неком Србину”, напоменуо је Радановић.

Он подсећа да је 2019. године у амбасади САД у Сарајеву одржан састанак на ту тему, где је иницијатива добила снажну подршку. „Тада, пре администрације америчког председника Џозефа Бајдена, био је започет један повољнији однос према хришћанству”, рекао је Радановић, додајући да у Сарајеву и данас постоје улице назване по Хусеину ефендији Ђози, Мухамеду ефендији Панџи и Осману ефендији Растодеру, који су осуђени за ратне злочине.

Насупрот томе, бошњачки поглед на историју нуди другачије тумачење. Недавно је јавност узбуркала иницијатива Градског већа Сарајева да се на Латинску ћуприју, некадашњи Принципов мост, врати споменик Францу Фердинанду и његовој супрузи Софији. Тај споменик је уклоњен након пораза Аустроугарске, када је постављена плоча у част Гаврила Принципа, да би она током Другог светског рата била скинута и предата Хитлеру. После рата постављена је нова плоча са отисцима Принципових стопа, коју су током последњег рата уклонили, а затим вратили, уз натпис о месту атентата.

Упркос овим контроверзама, бошњачки политички кругови су минуле године оштро реаговали на оцене немачке историчарке Мари Жанин Чалић, која је у тексту за „Цајт” написала да се Сарајево постепено одриче своје мултирелигијске традиције, која ће, навела је, остати видљива углавном кроз споменике. Она је додала да је „Сарајево постало бошњачки град са панисламским призвуком”.

Такве тезе пак потпуно одударају од недавно потписане изјаве најистакнутијих бошњачких интелектуалаца и политичара који тврдње о „сукобу цивилизације” унутар БиХ сматрају пропагандом која хришћане лажно приказује као жртве радикалног ислама. Историчар из Источног Сарајева Лазар Шкобо рекао је недавно за „Политику” да је Сарајево град који најверније одсликава сву парадоксалност модерне балканске историје. Он подсећа да су темељи града Сарајева српски, о чему, како наводи, сведочи православна Стара црква на данашњој Башчаршији из 14. века, те додаје да је српска култура уткана дубоко у историјат тог града. „Такође, све оно просвећено, културно, авангардно у Сарајеву носи управо православни и српски дух. Прво позориште, прва просветна друштва, прве значајне слободарске организације, дакле, све оно што једном граду даје карактер у случају Сарајева има српске корене”, подсетио је он.