Дерби је био украс Првог маја

Уочи овог Првог маја стицајем околности су се састали Црвена звезда и Партизан. Победили су „црвено-бели” и тако обезбедили себи још пре краја шампионата још једно звање шампиона државе у фудбалу.

А некада је „вечити дерби” био истински украс Празника рада. Од 1949. до 1958. сваке године су приређивани њихови сусрети (изузетак су први и шести када се потрефило да се тада боре за бодове).

Уочи њиховог првенственог окршаја за празник 1954. Љубиша Вукадиновић, најчувенији југословенски спортски новинар, овако је препричао претходних пет првомајских двобоја Црвене звезде и тада још „црвено-плавог” Партизана:

„Фудбал је омиљен спорт, али – све утакмице не пуне стадионе! Има игара које изазивају огромно интересовање и који привлаче и оне који никад нису били на фудбалским утакмицама.

Наш дерби је утакмица Партизан – Црвена звезда. Очекује се жељно, о њему се данима говори, све што зна за фудбал хрли ка стадиону. То је најмилија утакмица и, ако се пропусти, за њом се искрено жали.

Кад играју традиционални ривали, свеједно је какво је време, није важно ни ко је у форми, може то бити пријатељски или првенствени сусрет, довољно је да Партизан игра против Црвене звезде па да река људи потече улицама према фудбалском игралишту.

А нарочито је омиљена првомајска утакмица великих ривала. Она је постала традиција, и то је датум који фудбалски свет нестрпљиво очекује.

Први првомајски дерби (1949) донео је нерешен резултат (2:2). Партизан је водио с 2:0, и изгледало је да му је победа сигурна.

Али Црвена звезда је дала финиш који се памти. Цео тим Партизана повукао се у одбрану. Такач је смањио резултат на 2:1, а Томашевић је изједначио. Напади су се ређали један за другим, и то у таласима, па је право чудо како је Митићевој чети измакла победа.

То је била врло узбудљива и врло лепа утакмица.

Звезда је 1950. славила једину победу над Партизаном у првомајским сусретима. Резултат се овако кретао: Огњанов 1:0. Атанацковић 1:1, Вукосављевић 2:1, Огњанов 3:1, Томашевић 4:1, Валок 4:2, Бобек 4:3, Митић 5:3.

Заслужена, али једина победа Црвене звезде у првомајским сусретима.

Наредне године Партизан се реванширао са 3:1. Бобеков гол био је тако леп да се и данас прича о њему: он се докопао лопте негде на средини терена,  предрибловао је готово целу одбрану Црвене звезде и нашао се сам пред Ловрићем. Голман просто није знао шта ће. Морао је да извади лопту из мреже.

Боба Михајловић играо је у тиму Црвене звезде и дао је гол свом бившем тиму и тако је резултат изједначен (1:1). Валок и Шијаковић донели су убедљиву победу Партизану – 3:1.

Године 1952. је била велика игра Бранка Зебеца. Његова најбоља утакмица у Београду. Лева страна навале Партизана, Бобек-Зебец, просто није знала за препреке. И Звезда је била тучена са 4:0. Тежак, али заслужен пораз. Партизан је у првом полувремену приказао све одлике савременог фудбала.

Голове су дали: Бобек 2, Чајковски и Зебец. То је био првомајски дерби 1952.

Најузбудљивији од пет досад одиграних првомајских дербија свакако је онај из прошле године. Да ли се сећате како се кретао резултат: у првом минуту, Веселиновић, 1:0, 24. минут, Митић, 1:1, 43 – Атанацковић, 2:1, 75 – Валок, 3:1, 79 и 81 – Спајић, 3:3 и...

Последњи минут, Црвена звезда је у нападу, лопта је одбијена и прелетела је линију на центру, Атанацковић је запослио Зебеца, овај се зачас нашао пред бековским простором, али ту су га заградили са свих страна Станковић, Дискић и Златковић. И из те мишоловке Зебец је изненадно извео ударав: лопта се одједном нашла у мрежи, и то у горњем углу, тамо где се спајају две стативе.

И – 4:3, и победа!

Како ће се завршити шести првомајски дерби? То је, као она борба из 1949 године, првенствени сусрет – остали су били пријатељски.”

Описујући тај првенствени сусрет одигран 2. маја 1954, који је Партизан решио у своју корист с 2:0 головима Марка Валока, Вукадиновић је био лирски надахнут:

„Пролеће се прекјуче разбашкарило на Стадиону: широком атлетском стазом, црвенкасто-светлом, грабиле су дуге, витке ноге младих атлета; залени фудбалски терен одмарао је очи, пријатна топлота увлачила се у сваку пору и кравила прозебле кости, модро плаветнило неба шарали су ту и тамо китњасти мали сивкастобели облаци, ваздух је мирисао на влагу честих киша и раблажавао топлину стидљивих, сунчевих зракова.

И у том пролећном декору, тако свежем и светлом, на пуном стадиону као у великим фудбалским данима, одигран је шести првомајски београдски дерби.

А кад је последњи звиждук судијине пиштаљке објавио крај, радостан за присталице Партизана, а тужан за оне из другог табора, сенка разочарења читала се на свим лицима и искреног одушевљења није било. Дерби је овог пута био сиромашан и штур, без великих догађаја и утисака.

Ако је по подне ипак било пријатно, онда је то заслуга пролећа, топлих светлих сунчевих зракова, смелих акробација Драгана Алексића у ваздуху изнад самог стадиона и забавних, вешто изведених и заиста веома умешних мајсторија младог Милутиновића на фудбалском терену. Њих двојица су донекле надокнадили све оно што се очекивало, што смо навикли да видимо у празничним првомајским данима на стадиону. Оно због чега волимо овај дерби, због чега нам је толико драг и привлачан.”

Првог маја 1955. београдски Раднички је славио 35 година свог постојања, а лично је Тито био покровитељ његове прославе. Главни догађај био је фудбалски турнир на коме су поред слављеника учествовали још Партизан, Црвена звезда и сплитски Хајдук. „Вечити дерби” је припао Партизану с 4:1 (Михаиловић у 44. из пенала, Милутиновић у 57, Веселинов је минут касније постигао једини гол за „црвено-беле”, онда је Јоцић у 59. повећао на 3:1, а коначан резултат је поставио Милутиновић у 85). Тај меч је запамћен по томе што је тренер Црвене звезде Ћирић повукао на халфа Митића, а Зебец је пружио најбољу игру од када је пребачен на центархалфа. За разлику од дотадашњих првомајских сусрета на којима је било по 50.000 гледалаца на овом је било 10.000 мање.

Наредне године првомајски „вечити дерби” је припао Црвеној звезди с 2:0. Оба гола су постигли њени бекови (као и у овом последњем), али у оно време је то било за „Веровали или не” што је на „Политикиним” ступцима Љубиша Вукадиновић посебно истакао написавши да је то „јединствен случај , још незабележен на нашим фудбалским теренима”:

„Први гол дат је с даљине од готово 40 метара. Колико овога пута Нешовић је послао лепту према голу, Шошкић је истрчао скоро до једанаестерца, лопта је прелетела преко њега и с гол-линије отскочила у мрежу. Голман је погрешно оценио лет лопте. Он је иначе на овој утакмици био врло сигуран приликом истрчавања и боксовао је успешно или хватао тешке лопте. Ово му је била једина озбиљна грешка, и то влрло кобна. Шошкић је даровит играч, смео у интервенцијама, лепо напредује.

Станковишћ је постигао не мали број голова из слободног ударца. И у државном тиму он се води као стралац захваљујући свом тачном и јаком шуту. Пре три године, опет на првомајском дербију, он је пуцао слободан ударац с даљине од око 30 метара. То је била права „бомба”. Али лопта није погодила мрежу, затресла је стативу, прихватио ју је Спајић и главом је спровео у гол. Тако је Црвена звезда смањила резултат на 3.2 у овој узбудљивој утакмици.

И овога пута Станковић је пронашао празан простор између играча који су стајали један крај другога, ударац му је био јак, Шошкић није доспео да одбрани своја врата, мада се добро бацио.”

Али, нешто друго је обележило ту утакмицу:

„Првомајски дерби није протекао у пријатељском тону. За то сносе кривицу поједини играчи оба тима. Из обичних чарки створена је врло тешка атмосфера. Судија је имао много посла и, да је био строжи, могао је с пуно права да искључи по неколико играча из обе екипе.

За овакво понашање фудбалера одговорне су и управе оба клуба и техничко руководство. Изгледа да је васпитни рад недовољан. Неминовно се морају предузети оштре мере против криваца и борити се против оваквих појава. Инциденти ове врсте одбијају и публику и штете популарности фудбалског спорта”, упозорио је Вукадиновић.

По његовим речима „традиција је изневерена” и 1957, али из другог разлога. „Црвена звезда и Партизан, са тимовима у којима су преовладавали резервни играчи пружили су мало од онога што знају. Није то био сусрет као они ранији традиционални, који могу да узбуде и одушеве.” Иначе, победила је Звезда с 2:1: Тасић ју је из пенала довео у вођство у 19. минуту, изједначио је Валок у 80, а победоносни гол је три минута касније постигао Дурковић, тада десно крило, касније прослављени десни бек и центархалф.

Последњи сусрет „вечетих ривала” специјално за првомајски празник одигран је 1958. Нису играли у најјачим саставима, али је Вукадиновић био, ипак, одушевљен:

„Разиграла се младост у свежем првомајском декору и приредила нам веома забавно поподне на стадиону ЈНА. То је била ретко пријатна фудбалска претстава: задовољно су пљескале руке, лица су била развучена у осмех. Празнично расположење из домова, улица и с тргова пренело се и овамо, на трибине и ложе, дуж атлетске стазе, испод овог светлуцавог семафора, који је раније недостајао а сад краси наш лепи стадион.

У таквој атмосфери узбудљивих нервних трептаја, фудбалска утакмица постаје присна и драга, разгаљује и увесељава. То је најлепши дар којим спорт може да награди своје многобројне поборнике.

Још једну чар имала је ова игра: враћала је веру скептицима у будућност нашег фудбала, учвршћивала наду у онима који ни тренутка нису сумњали у виталност нашег најомиљенијег спорта. Дечаци су играли тако пожртвовано, брзо, смело, вешто и смишљено да су загрејали сва срца. Ако је то била њихова фудбалска матура онда су је положили с врло добрим успехом и за неке од њих мора да се нађе место и у првим тимовима.

Јунак дана била је десна страна навале Црвене звезде. Мали Стипић, који је у поређењу са осталима личио на голуждраво птиче, дизао је цео стадион на ноге у тренуцима кад је попут пушчаног танета фијукао дуж аут-линије!”

Звезди су радост донели Дурковић и Костић. Партизан, који је од 60. минута играо без повређеног Блажића, није искористио прилику да смањи из пенала у 70. минуту, пошто је Вукелићев шут одбранио Драгишић.

Ти тимови су привукли само 10.000 гледалаца, што је у то време било мало за „вечити дерби”. Да ли је требало да се настави с ревијалним сусретима Црвене звезде и Партизана је питање на које не може да се да тачан одговор, али њихови ревијални сусрети, макар и с комбинованим саставима, само с фудбалерима из наше земље, могли би да, као онај 1958, покажу чиме располаже наш фудбал и чему можемо да се надамо.

Три деценије без ревијалног „вечитог дербија”

Последњи пут Црвена звезда и Партизан су међусобну пријатељску утакмицу одиграли 29. јула 1995. у Приштини, мада ни она није била без такмичарског значаја, јер се играла за такозвану ТВ лигу шампиона, што је био увод у домаће првенство. На ту замисао се дошло 1993, у време санкција нашој земљи, када наше екипе нису могле да оду у иностранство ни на припреме.

Арсенал и Васко да Гама на Београдском турниру

Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година уочи првенства се играо такозвани Београдски турнир. Обавезни учесници су били Црвена звезда и Партизан, док су им се ривали мењали. Почело је 1979. када су поред „вечитих ривала” играли ОФК Београд и Војводина. Наредне године је био међународни – увеличали су га енглески Арсенал и бразилски Васко да Гама. Године 1981. број су попунили ОФК Београд и Хонвед, 1982. ОФК Београд и Галеника, а 1983. нишки Раднички и скопски Вардар. После тога апетити су порасли, па су се 1984. огледали тимови југословенске „велике четворке” (отуд назив Ју турнир), који се играо, поред Београда и у Загребу и Сплиту, али се од тога даље није отишло.