Кина је први пут успешно клонирала 10 јакова у једној серији, што представља значајан пробој у технологији узгоја стоке и очувања генетских ресурса, наводи се у саопштењу објављеном у округу Дамсунг, Ласа, у аутономној регији Сизанг на југозападу Кине.

Ово достигнуће је постигнуто коришћењем домаћег система узгоја који комбинује селекцију целог генома са клонирањем соматских ћелија, након три године истраживања кинеског научног тима, преноси CGTN.

У пракси, овај поступак подразумева узимање једра из соматске (телесне) ћелије одрасле животиње и његово уношење у јајну ћелију из које је претходно уклоњено сопствено генетско језгро, чиме се ствара генетска копија оригиналног организма.

Стручњаци истичу да би оваква технологија могла да преузме важну улогу у очувању угрожених врста, укључујући златног дивљег јака, али и у унапређењу сточарске производње у екстремним климатским условима Тибетанске висоравни, где су јаки кључни за опстанак локалних заједница.

Златни јак је велика, снажна животиња из рода говеда, која живи на високим планинским пределима, пре свега на Тибету и у Централној Азији.

Изгледа као комбинација краве и бивола, али је прилагођен екстремним условима: хладноћи, ветру и ниском кисеонику на великим надморским висинама. Има дуго, густо крзно које га штити од мраза и огромна плућа и срце у односу на величину тела, што му помаже да дише у разређеном планинском ваздуху.

Људи су га припитомили пре више хиљада година, па данас постоји и домаћи јак који се користи као теретна животиња, извор млека од кога се праве сир, путер и јогурт, извор меса и вуне.

У природи, дивљи јакови су ређи и сматрају се угроженим у неким подручјима, па се зато и истраживања попут клонирања раде да би се очувала њихова генетска разноликост.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by CGTN (@cgtn)

Значај експеримента

Са медицинско-биолошке стране, клонирање сисара попут јака пружа важне увиде у процесе ћелијског репрограмирања и епигенетике, односно начина на који се „искључују” и „укључују” гени без промене саме ДНК секвенце.

Научници посебно прате теломере, заштитне завршетке хромозома који се скраћују са годинама и утичу на старење ћелија, јер клониране животиње понекад показују убрзано или неуједначено биолошко старење.

Такође, овакви експерименти су значајни за проучавање митохондријалне ДНК, која се не преноси класичним клонирањем у потпуности, што може утицати на метаболизам и енергетску стабилност организма.

Код клонираних сисара, међутим, забележени су и ризици попут развоја абнормалности у органима или имунолошких слабости, што је важно за разумевање граница саме технологије.

Ипак, успешно клонирање више јединки у једној серији показује да се ефикасност и стабилност процеса значајно побољшавају, што отвара могућност да се у будућности ова метода користи не само у сточарству, већ и у ветеринарској медицини и очувању генетски вредних популација животиња које су угрожене климатским променама и губитком станишта.