Путин оживљава пројекат који Стаљин није успео да заврши

МОСКВА - Председник Русије Владимир Путин поново је отворио једно од најдуговечнијих инфраструктурних питања руског Далеког истока, изградњу сталне копнене везе са Сахалином, највећим руским острвом. На састанку са представницима аутохтоних малобројних народа Русије, одржаном 30. априла, Путин је поручио да мост према Сахалину треба изградити, упркос томе што је реч о изузетно скупом пројекту.

Повод за разговор било је питање једног становника Сахалина, који је указао да би мост могао да повећа туристички промет и снажније повеже острво са остатком земље. Путин је, међутим, одговор поставио у знатно шири оквир, нагласивши да није реч само о регионалном или туристичком питању, већ о пројекту стратешког значаја за целу Русију.

„То је скупа прича. Није ствар само у томе што је мост скуп, већ је најскупља пратећа инфраструктура. Али то ипак треба урадити”, рекао је руски председник, истичући да се питање Сахалина не може посматрати изоловано од развоја Сибира, Далеког истока и Арктика.

Идеја да се Сахалин трајно повеже са копном није нова. Она се у руској и совјетској државној политици појављује више од једног века, али је први велики покушај реализације започет после Другог светског рата, у време Јосифа Стаљина. Тада се није разматрао мост, већ тунел испод Татарског мореуза, тачније испод његовог најужег дела – пролаза Невељског, између рта Лазарев на копну и рта Погиби на Сахалину.

Совјетски Савет министара је 5. маја 1950. године усвојио одлуку о изградњи подводног тунела. Пројекат је носио ознаку „Стројка број 6”, док су приступне железничке деонице вођене као посебне градње. Због војног и стратешког значаја, читав посао био је обавијен строгом тајношћу. Планирано је да тунел буде дугачак око десет до дванаест километара, а да железничка веза омогући транспорт људи и робе током целе године, без зависности од леда, олуја и стања на мору.

За Совјетски Савез то је било питање безбедности, економије и контроле простора. Сахалин, који је после победе над Јапаном у потпуности враћен под совјетску власт, имао је изузетан значај за источне границе земље. Без поуздане железничке везе са копном, острво је остајало зависно од поморског транспорта, што је у суровим условима Далеког истока представљало стални ризик.

Радови су започети почетком педесетих година. У пројекат су били укључени стручњаци за тунеле, железничке јединице, војни инжењери, али и велики број условно ослобођених затвореника и радника ангажованих на приступним трасама. Према расположивим подацима, на копненој страни изграђен је део железничке трасе, започети су радови на рту Лазарев, ископано је вертикално окно, а у мореузу је припремано и вештачко острво за будуће тунелске радове. На сахалинској страни напредак је био знатно скромнији.

Смрт Јосифа Стаљина 5. марта 1953. године означила је крај овог мегапројекта. Већ исте године радови су обустављени, заједно са низом других великих грађевинских подухвата који су оцењени као прескупи или неусклађени са непосредним потребама совјетске привреде. Тако је Сахалински тунел остао један од најпознатијих незавршених пројеката совјетске епохе.

Уместо сталне копнене везе, Сахалин је од 1973. године повезан са копном трајектном линијом Ванино–Холмск. Та веза има велики значај, али не може у потпуности да реши проблеме региона, јер зависи од временских прилика, стања мора и сезонских ограничења. Управо зато се идеја моста или тунела повремено враћала у руске развојне планове, посебно од почетка 21. века.

Путин је и раније говорио о потреби да се Сахалин повеже са копном. Још 2017. године поменуо је да се планови за мост „реанимирају”, а 2018. је влади наложено да размотри економску оправданост тог подухвата. Тема је поново актуелизована 2024. године, када је руски председник у разговору са руководством Сахалинске области оценио да би стална веза са копном убрзала развој региона.

Садашња порука из Москве показује да је питање Сахалина поново постављено као део шире стратегије развоја руског Далеког истока. Мост не би био само грађевински подухват, већ симболичка и практична промена географије Русије: острво би добило сталну копнену „пупчану врпцу” са остатком земље, а држава би ојачала своје присуство на простору који има велики економски, енергетски, војни и геополитички значај.

Ипак, главно питање остаје цена. Путин је управо на њу указао као на највећу препреку, наглашавајући да сам мост није једини трошак. Да би такав пројекат имао смисла, неопходно је изградити и модернизовати огромну пратећу инфраструктуру – железнице, путеве, приступне правце, логистичке центре и везе са постојећим транспортним коридорима.

Због тога мост до Сахалина није обичан регионални пројекат, већ тест способности Русије да своје стратешке планове на Далеком истоку претвори у стварност. Оно што је Стаљин започео под земљом, Путин сада враћа као идеју над водом – али са истом суштином: трајно везати Сахалин за копно и од острва створити простор који више не зависи од милости мора.