Равнотежа пословног и приватног живота

Катарина Ђорђевић

За типичног припадника генерације зед на прагу тридесетих година, уравнотеженост између пословног и приватног живота је важнија од високе плате, а део „агенде” за преговоре с будућим послодавцем често су могућност рада од куће, право на слободне дане у случају „прегоревања” на послу или проблема менталне природе. За разлику од миленијалаца, припадника претходне генерације (годишта од 1981. до 1996), који су тежили „интеграцији” посла и живота, нараштаји генерација зед постављају строге границе између те две сфере. Уз то, при одабиру запослења предност дају компанијама чије се вредности поклапају са њиховим личним уверењима. Припадник џен зи очекује радно окружење које поштује различитости у сваком смислу – полном, етничком и социјалном. Он не воли корпоративни жаргон и строгу хијерархију без покрића, већ жели искрену комуникацију са надређенима и очекује да се о зарадама и повишицама говори отворено, без околишања. Од претпостављеног очекује да му буде ментор који ће га усмеравати у професионалном уздизању. Уколико постижу добре резултате у свом раду, зумери, како још називају ову демографску групу, нису спремни да годинама чекају да добију вишу позицију у хијерархији фирме.

„Коперникански обрт” карактеристичан за генерацију зед огледа се у следећем принципу: они не живе да би радили, већ раде да би живели. Када осете да посао угрожава њихов мир или интегритет, више од било које претходне генерације спремни су да дају отказ, а није им страна ни вишеструка промена радног места у релативно кратком времену.

Велико годишње истраживање Асоцијације професионалаца у области људских ресурса (ОУР.ХР) показало је да припадници генерације зед у нашој земљи од (будућих) послодаваца пре свега очекују више могућности за професионални раст и развој, као и већу флексибилност рада – зарада и бенефити налазе се тек на трећем месту.

Долазак нове генерације на тржиште рада редефинише правила игре у пословном свету, који је због тога више него заинтересован да сазна с каквим се „људским ресурсима” суочава.

У потрази за одговором на питање какав утицај припадници генерације зед имају на радно окружење и како се менаџери носе са изазовима те врсте, сајт „Интеллигент.цом” анкетирао је 1.000 америчких менаџера. Две трећине њих су признале да су промениле свој стил управљања како би се прилагодиле карактеристикама генерације зед, а приближно један проценат анкетираних менаџера је оценио да овој старосној групи треба посветити више времена и ресурса. Половина менаџера који су обухваћени анкетом је сагласна да упосленици из редова генерације зед на радном месту изазивају напетост међу припадницима других генерација.

Зато не чуди да је трећина менаџера, учесника истраживања сајта „Интеллигент.цом”, признала да би најрадије избегла запошљавање генерације зед – ако је то икако могуће.

На питање шта су највећи изазови при руковођењу зумерима, менаџери су на прво место ставили прекомерну употребу телефона на радном месту, а на друго место лошу радну етику. На попису мана следе недостатак иницијативе, рђаво управљање временом и низак ниво професионализма.

Поред тога, менаџери кажу да им је „надгледање” запослених генерације зед пропраћено осећањем разочарања, као и да им се због њих повећао обим посла и потреба за додатним ресурсима. Од нежељених пропратних ефеката истакли су и смањење властите продуктивности, преоптерећеност и прегоревање на послу. Као резултат ових искустава са запосленима генерације зед, петина менаџера озбиљно је размишљала о – давању отказа.

„Оземпик” на ваги између два посла

Према резултатима истраживања компаније „Зипхелт”, спроведеном у марту на узорку од 1.004 запослена у Америци, приликом разговора за посао млади питају за висину плате, здравствено осигурање и могућност рада од куће, али их све више занима и да ли послодавац покрива трошкове лекова из групе ГЛП-1, као што су „оземпик” или „вигови”. Чак 47 одсто припадника генерације зед изјавило је да би покриће за ове савремене и скупе медикаменте за лечење дијабетеса типа 2, али и гојазности, утицало на њихов избор између два слична посла. Сваки девети би пак пристао и на мању плату у фирми која нуди такву погодност. Међу испитаницима 51 одсто сматра да би покриће за ове лекове требало да буде стандардна бенефиција, док је 54 одсто рекло да би се одрекло барем једне погодности на послу, уколико би послодавац пристао да плаћање терапије буде на његов терет. Зарад те привилегије сваки седми учесник у анкети је одговорио да би био спреман да се одрекне целе седмице плаћеног годишњег одмора.