Бомбама против цивила

Ниш, Грачаница – У агресији НАТО-а на СР Југославију, 39. дана бомбардовања, 1. маја 1999, на путу Ниш–Приштина, док је прелазио мост преко реке Лаб, недалеко од Лужана код Подујева, аутобус пун путника погођен је ракетом испаљеном из америчког хеликоптера „апач”. Возило „Нишекспреса”, у којем је било 60 особа, преполовљено је. Један део је пао у реку, а други је остао да виси и да гори на огради моста. Напад НАТО-а, према једном извору, преживела су само четири путника, а међу погинулима – у аутобусу су били цивили, и Срби и Албанци – били су и једна трудница и петнаесторо деце. Међу страдалима били су и рођени сестра и брат Марија (15) и Никола Петровић (17) из Грачанице. С њима је била њихова седамдесетогодишња бака Смиљана, која је такође погинула. Према другим информацијама, у аутобусу који је саобраћао на редовној линији од Ниша до Приштине погинула су 44 цивила.

Истога дана, мање од сат касније, у 14.35, док су лекари и остало медицинско особље покушавали да спасу преживеле и пруже им помоћ, НАТО је испалио још једну ракету, која је погодила амбулантно возило из Приштине и притом је тешко рањен један лекар из екипе Хитне помоћи.

НАТО је истога дана увече признао инцидент: „Нажалост, након испаљивања оружја, аутобус је прешао мост, али га пилот није видео јер је био усредсређен на циљ.„ Агресори, међутим, нису у првом тренутку потврдили цивилне жртве, али су касније ипак признали грешку. До данашњег дана кривац за овај најтрагичнији догађај и страдање цивила на северу Косова и Метохије није пронађен.

На месту где је аутобус погођен локалне власти у Подујеву поставиле су плочу с именима страдалих Албанаца, али имена настрадалих Срба на тој плочи нема. Иза списка страдалих Албанаца су само три тачке.

На гробљу у Грачаници, на 27. годишњицу ракетног напада НАТО-а на аутобус „Нишекспреса” на мосту код Лужана, одржан је парастос сестри и брату Марији и Николи Петровић и њиховој баки Смиљани. Након парастоса, школски другови Марије и Николе и чланови породице обишли су спомен-плочу у дворишту Основне школе „Краљ Милутин”. Међу окупљенима били су и родитељи страдалих, мајка Зорица и отац Драгиша Петровић.

„Тешко ћемо ми доживети правду... Најтеже нам је кад дође време празника, кад свакоме по неко дође, а наша кућа је празна скоро три деценије”, рекли су кроз сузе Зорица и Драгиша.

А Миодраг Живић, школски друг Марије и Николе, запитао се у дворишту школе шта су и коме нажао учинили девојчица од 15 и младић од 17 година: