Нафта, клетва и благодет

Од нашег специјалног извештача

Техеран, 13. фебруара – Нафта је клетва и благодет Ирана. Привлачила је колонијалне освајаче, у другим временима финансирала слободу.

У ранијим верзијама битке за петролеј, Англоамериканци су организовали државне ударе како би владали земљом која лежи на мору нафте.

У новијим временима Иран је под сталним притисцима јер би његова контрола значила овладавање најкраћим рутама нафте из Централне Азије ка Персијском заливу и приближавање највећем америчком ривалу, Кини, која своје енергетске апетите углавном задовољава увозом из Ирана.

Нафта је, истовремено, још од времена Хомеинијеве револуције 1979. омогућавала Ирану да преживи разарајући рат са Ираком, изолацију и економске санкције које су прво САД а потом и Савет безбедности под америчким притиском завели Ирану због његовог спорног нуклеарног програма.

„За три деценије Исламска Република је у нафтни сектор уложила 450 милијарди долара, а отприлике толико инвестираће се до 2025”, каже министар за нафту Голамхосеин Нозари.

Иран располаже другим највећим утврђеним светским залихама нафте (10 одсто) и гаса (15 одсто). Четврти је највећи произвођач нафте на свету, а у оквиру ОПЕК-а други извозник.

На сваком долару цене барела нафте Иран зарађује – или губи – око милијарду долара годишње. За земљу којој нафта доноси највећи део прихода, рачуница је драматична: цена нафте је за само шест месеци од јула 2008. са 147 долара по барелу пала на 36 долара. Иако се девизне резерве земље процењују на више од 80 милијарди долара, Иран је суочен са озбиљним изазовима који угрожавају амбициозне програме помоћи сиромашним слојевима 70-милионског друштва конзервативног председника Махмуда Ахмадинежада и поткопавају његове позиције уочи суочавања са реформским кандидатима на јунским председничким изборима.

Изазов је још озбиљнији јер се овде очекује да ће се цена нафте ове године кретати око 40 долара по барелу. Буџет за нову годину, која по персијском календару почиње 21. марта, већ је планиран на цени нафте од 37 долара.

Да све буде теже, готово је парадоксално да земља толико богата нафтом умногоме зависи од увоза нафтних деривата. Иранци су опседнути аутомобилима које возе по повлашћеној цени од око 2,5 литара за један долар.

Пре три деценије капацитети рафинерија износили су 800.000 барела дневно, данас су око 1,7 милиона, уз седам нових рафинерија подићи ће се на 3,3 милиона. У комплексу Лаван отворена су овог месеца четири нова капацитета који ће производњу повећати за 250.000 барела дневно. У Рафинерију у Бандар Абасу ће се наредне три године уложити више од две милијарде долара. Све је то недовољно.

Иран сада покушава да капиталише на природном гасу. И за домаће потребе, и за извоз. У време шаха Резе Пахлавија само око пола милиона домаћинстава имало је приступ природном гасу, данас чак 14,5 милиона породица.

Техеран се истовремено све чешће обраћа енергетски гладној Европи која после криза са „Гаспромом” и „Гасњефтом” на разне начине покушава да смањи степен зависности од Русије.

„Иран је спреман да разговара не само о снабдевању већ и о безбедности. Енергетска безбедност је најважнији пројекат о коме смо спремни да дискутујемо. Уколико Запад затражи, Иран је расположен да разговара”, рекао је недавно заменик шефа иранске дипломатије Мехди Сафари нудећи транзитне руте или продају свог гаса.

Техеран своју шансу види у пројектима као што је „Набуко”, гасовод који би заобишао Русију и Украјину и каспијски гас преко Турске слао ка Европи.

У иранском случају све ће зависити од политичког фактора. Од иранске спремности да прихвати дијалог са америчком администрацијом и ЕУ који захтевају обуставу спорног нуклеарног програма сумњајући да Иран жели атомску бомбу.

Зависиће и од реалних политичких могућности ЕУ да уђе у озбиљне дилове са Ираном. Европљани балансирају. Задржавају своје присуство у Ирану, али не улазе у велике послове који би угрозили њихове интересе у САД.

Наметнуте санкције досад углавном нису додиривале ирански енергетски сектор који лако склапа послове са кинеским и другим азијским фирмама. Недавни споразум о гасу са Малезијом вредан је 14 милијарди долара.

Нафтни гиганти са Запада почињу да увиђају да је њихово одсуство омогућило Кинезима, Индусима и Русима да се ангажују у многим енергетским пројектима који им доносе милијарде долара.

Иако су компаније из ЕУ под сталним притиском да прекину сваки бизнис са Техераном, после недавног споразума Ирана и Швајцарске о испорукама 5,5 милијарди кубика гаса годишње на период од 25 година – и Европљани показују све већи интерес да инвестирају у Ирану.

Бошко Јакшић