Техеран се све више окреће Москви

Не­дав­на по­се­та иран­ског ми­ни­стра спољ­них по­сло­ва Аба­са Арак­чи­ја ру­ској пре­сто­ни­ци, то­ком ко­је се срео и с пред­сед­ни­ком Вла­ди­ми­ром Пу­ти­ном, ба­ци­ла је до­дат­но све­тло на укуп­на де­ша­ва­ња на Бли­ском ис­то­ку, али и ука­за­ла на не­ке од мо­гућ­но­сти за из­лаз из ак­ту­ел­не кри­зе. Иран­ски шеф ди­пло­ма­ти­је, у окви­ру по­ку­ша­ја до­би­ја­ња ши­ре ме­ђу­на­род­не по­др­шке за сво­ју зе­мљу, бо­ра­вио је и у Па­ки­ста­ну и Ома­ну.

Рат САД и Изра­е­ла про­тив Ира­на, ко­ји већ уве­ли­ко ула­зи у тре­ћи ме­сец, још јед­ном је по­ка­зао да оруж­је ни­је увек све­моћ­но, ма ко­ли­ко со­фи­сти­ци­ра­но би­ло и ма ко иза ње­га ста­јао. Да­но­ноћ­не се­ри­је ра­кет­них на­па­да на иран­ске гра­до­ве, вој­на и енер­гет­ска по­стро­је­ња де­фи­ни­тив­но су овој зе­мљи на­не­ле огром­ну ште­ту, али ни­су сло­ми­ле дух ста­нов­ни­штва. На­про­тив. Раз­вој до­га­ђа­ја по ко зна ко­ји пут ја­сно ука­зу­је на то да сва­ки на­род, кад би­ва ег­зи­стен­ци­јал­но угро­жен, те­жи је­дин­ству и по­ста­је от­пор­ни­ји на при­ти­ске из­ва­на.

Ви­дљи­во је да над­ле­жни у Те­хе­ра­ну, све­сни сво­је по­зи­ци­је, на­сто­је да што је мо­гу­ће ви­ше про­ши­ре ди­пло­мат­ске ка­на­ле и усме­ре их у ви­ше пра­ва­ца. Све у на­сто­ја­њи­ма да сво­ју му­ку учи­не ви­дљи­ви­јом и ис­ка­жу је у не­ком ви­ду опо­ме­не и дру­гим зе­мља­ма ко­је би мо­гле да се на­ђу у слич­ној си­ту­а­ци­ји. Пу­то­ва­ње Арак­чи­ја у Мо­скву мо­гло би се ста­ви­ти упра­во у та­кав кон­текст.

Ва­ља по­ме­ну­ти и чи­ње­ни­цу да је Иран, пре­ко Ка­спиј­ског мо­ра (је­зе­ра), ди­рект­но по­ве­зан с Ру­си­јом, што са стра­те­шке стра­не гле­да­но ни­је бе­за­зле­на чи­ње­ни­ца, по­што омо­гу­ћа­ва Те­хе­ра­ну ути­цај у овом ва­жном де­лу све­та. Јед­на­ко тр­го­вин­ски (због наф­те), ко­ли­ко и вој­ни. Та­ко­ђе, и Ру­си­ја и Иран има­ју у кон­так­ти­ма са САД и Изра­е­лом сво­је спе­ци­фич­не ин­те­ре­се, ко­ји у ве­ли­кој ме­ри иска­чу из ат­мос­фе­ре ство­ре­не у дру­гој по­ло­ви­ни про­шлог ве­ка и у го­ди­на­ма ко­је са­да жи­ви­мо.

А по­твр­да све­га на­ве­де­ног је­сте и не­дав­но сту­па­ње на сна­гу спо­ра­зу­ма из­ме­ђу Ру­си­је и Ин­ди­је, ко­јим се ору­жа­ним сна­га­ма ове две зе­мље (коп­не­ним, ва­зду­шним и по­мор­ским) омо­гу­ћу­је да се сло­бод­но кре­ћу пре­ко те­ри­то­ри­је дру­ге зе­мље пот­пи­сни­це, да се снаб­де­ва­ју нео­п­ход­ним по­треп­шти­на­ма, вр­ше из­ви­ђа­ња, ор­га­ни­зу­ју за­јед­нич­ке ма­не­вре... Сва­ка­ко ни­је реч о са­ве­зу слич­ном НА­ТО-у, али има­ју­ћи у ви­ду да је реч о две­ма др­жа­ва­ма од ко­јих је јед­на по­вр­шин­ски нај­ве­ћа у све­ту, а дру­га нај­мно­го­људ­ни­ја, као и да су обе ну­кле­ар­не си­ле и моћ­не еко­но­ми­је, не­ма сум­ње да се ова­квим са­ве­зни­штвом упу­ћу­је вр­ло ја­сна по­ру­ка ши­ром на­ше пла­не­те.

Ка­ко на­во­ди ки­не­ски пор­тал „Нет изи”, Мо­сква има три аду­та ко­је у ова­квим окол­но­сти­ма мо­же да ко­ри­сти. Пр­ви је при­зна­ње ди­пло­мат­ског ле­ги­ти­ми­те­та Ира­на, ко­ји ак­ту­ел­не вла­сти у Те­хе­ра­ну (због све­га што се у ме­ђу­вре­ме­ну до­го­ди­ло, а пре све­га ли­кви­да­ци­је ле­гал­ног иран­ског ру­ко­вод­ства) тре­нут­но не­ма­ју. Пу­тин је не­дав­но ја­сно на­гла­сио да је „до­био по­ру­ку од вр­хов­ног во­ђе Ира­на Моџ­та­бе Хам­не­и­ја”, чи­ме је по­твр­ђе­на и по­др­шка Ру­си­је но­вом ре­жи­му. За Те­хе­ран је ово би­ла не­ма­ла по­моћ у те­шком тре­нут­ку.

Дру­ги адут је по­сре­до­ва­ње. Ру­ски ди­пло­ма­та Дми­триј Пе­сков на­гла­сио је да би Мо­сква по­здра­ви­ла на­ста­вак пре­го­во­ра из­ме­ђу Ва­шинг­то­на и Те­хе­ра­на и да је уве­ре­на да се по­вра­так не­при­ја­тељ­стви­ма у овом су­ко­бу не сме до­зво­ли­ти, јер то ни­је у ин­те­ре­су Ира­на, зе­ма­ља Ор­му­ског мо­ре­у­за, па ни гло­бал­не еко­но­ми­је. Из­ја­вио је и да је Ру­си­ја спрем­на да по­сре­ду­је у ре­ша­ва­њу су­ко­ба и про­мо­ви­ше мир на Бли­ском ис­то­ку.

Тре­ћи адут је енер­гет­ска кар­та. На­кон што је Иран бло­ки­рао Ор­му­ски мо­ре­уз, це­не наф­те ско­чи­ле су на ре­корд­не ни­вое, чи­не­ћи Ру­си­ју је­ди­ном си­лом на енер­гет­ском тр­жи­шту спо­соб­ном да исто­вре­ме­но ис­по­ру­чу­је наф­ту, гас, ђу­бри­во и жи­та­ри­це. Док год тра­је бло­ка­да мо­ре­у­за, гло­бал­но тр­жи­ште оста­је за­ви­сно од ру­ских си­ро­ви­на.

По­др­шка зва­нич­ном Те­хе­ра­ну фи­нан­сиј­ски је по­вољ­на за Ру­си­ју. Што ду­же Иран пру­жа от­пор, САД су ви­ше уву­че­не у су­коб, а при­ти­сак на европ­ског џи­на због укра­јин­ског пи­та­ња је­ња­ва. Тре­ну­так до­ла­ска Арак­џи­ја у Мо­скву, по мно­ги­ма, ни­је био слу­ча­јан. Пре­го­во­ри ко­је је иран­ски ми­ни­стар прет­ход­но во­дио у Па­ки­ста­ну мо­гу се оце­ни­ти као увод у оно што је до­го­ва­ра­но то­ком су­сре­та с Пу­ти­ном.

Очи­глед­но је да про­лон­ги­ра­ње су­ко­ба из­ме­ђу САД и Изра­е­ла с јед­не и Ира­на с дру­ге стра­не, а по­себ­но про­ду­же­ње бло­ка­де Ор­му­ског мо­ре­у­за, уно­се огром­ну ште­ту еко­но­ми­ја­ма по­је­ди­них др­жа­ва, по­себ­но на Ста­ром кон­ти­нен­ту. При­том, упра­во они ко­ји од све­га нај­ви­ше ис­па­шта­ју не­ма­ју по­ли­тич­ку сна­гу да се ак­тив­но укљу­че у по­тра­гу за ми­ров­ним ре­ше­њем. Бес­по­го­вор­но осла­ња­ње Евро­пља­на на аме­рич­ку вој­ну и ди­пло­мат­ску моћ по­ка­за­ло се де­фи­ни­тив­но као нео­про­стив стра­те­шки про­ма­шај.