Право и правда по Марти Кос

Гостујући на неком предавању о геополитици, европска комесарка за проширење Марта Кос, другарица из службе, како је зову неки њени сународници алудирајући на то да је радила за некадашњу Удбу, упутила је одређене критике за оно што чини Србија на њеном европском путу, те се чак и заложила да нам се обуставе одређена финансијска средства за даљи развој, која иначе Брисел и не даје баш тако великодушно. Бриселске паре сакупљене од драња коже европским пореским обвезницима и нису ми толико у фокусу, нити ме нешто посебно занима наш европски пут, за који бих лично волео да се заустави, макар сама Европска унија морала да га стопира.

Далеко више пажње привукли су ми разлози које је изнела Марта Кос, а који јесу истински фрапантни и заслужују дубљу анализу, јер једини закључак који би се из њих могао извести јесте невероватно лицемерје које заговара данашња бриселска бирократија. Наиме, другарица из службе истакла је како је Србија веома поларизована, што би се могло рећи само да је делимично тачно. Истина је да постоје изразито радикални противници садашње власти, али о некој већој поларизацији реално нема говора. Но, ваљда је то увек добар увод за бриселске комесаре кад се труде да објасне лицемерну политику коју воде према нама.

Вели нама дотична удбашица да је „Србија већ десет година кандидат за чланство у ЕУ”, што је истина, али ако нам је за утеху, Турска је бар за три деценије дуже, и то нам јасно показује да нас у то друштво вероватно неће никада примити, баш као што неће ни Турску. Међутим, у наставку образложења Марта Кос каже да види „назадовање Србије, посебно у делу који се односи на вредности о којима је говорила раније, владавини права, демократији, слободи изражавања и посебно слободи медија. Постоји будућност за Србију у Европској унији, али курс мора да се промени”. То је заправо суштина најгорег лицемерја и заслужује озбиљну дебату, која се иначе отворила унутар Српске напредне странке, а то је дебата о томе хоћемо ли ми да следимо вредности за које се Европска унија данас залаже. Чини ми се да су оне дубоко неспојиве с елементарним вредностима српског друштва и темељима на којима оно чврсто стоји вековима, те самим тим на оно што некадашња удбашица истиче приоритетни захтев је нешто што је за нас генерално неприхватљиво. Кренимо дакле од вредности, јер на њима све почива. Данашња Европа је све осим што је некада била, а подсећања ради, она је изграђена на темељима хришћанства и хришћанских вредности. Данас се вера одбацује, сматра се као неприхватљива у модерном свету, те је сходно томе у Европи верујућег и саможивог света све мање. Основно у хришћанству, да љубимо ближњег свог, не постоји, јер се као главна вредност у друштву поставља да је индивидуа битнија од колектива, па је самим тим и постојање државе постало депласирано. Наравно, све ово односи се искључиво према хришћанском свету, док је исламска култура готово издигнута на пиједестал и њој се свуда излази у сусрет због неопходности радне снаге, која веома недостаје Европи. У склопу свега тога, џендер идеолози који нам заговарају трансвестију, педерлук, истополне бракове, уништење породице, јер се у модерним европским вредностима сматра небитном, слободу избора ког си пола за децу када дођу у фазу пубертета, брисање појмова оца и мајке, већ стављања родитеља у положај да су родитељ један и родитељ два, те идеје не пласирају никако према исламском свету који долази ка Европи, већ искључиво то чине према самим Европљанима. Да ли смо ми као српско друштво спремни да прихватимо те вредности? Да ли смо спремни да кажемо да је сасвим у реду да се подржи неки политички кандидат за кога је бивша супруга јавно тврдила да је испекао њиховог кућног љубимца у микро-пећници како би казнио децу или да је онанисао пред рођеном децом?

Европска унија у томе није видела никакав проблем, наравно јер је кандидат био по њеном укусу. Сетимо се појединих словеначких политичара, за које Марта Кос свакако добро зна, који су силовали мастифе и уживали у сексуалним односима с њима. Наравно, то се некако све брзо заташка због различитих каријера, али да ли су то вредности које ми желимо да прихватимо? Да ли наше друштво, које је ипак утемељено у православном хришћанству и светосављу, може то да прихвати? Ако је услов одрицање од тога, онда у такву Европску унију не желим ни да идем и даље кластере, или шта год већ, не морамо ни да отварамо. Овде већ можемо да се зауставимо.

Уколико се вратимо на даљу анализу изјаве удбашке комесарке, посебно у оном делу који се односи на слободу медија и изражавања, морали бисмо да поставимо питање о каквој то слободи она говори. На простору Европске уније у свим земљама забрањени су руски медији, гасе им редакције, приводе новинаре или их протерују. Чему то, ако говоримо о слободи изражавања? Зар се толико плаше супротног мишљења? Зашто је проблем да грађани Европске уније чују неки другачији став према рату у Украјини од оног који је доминантан у Бриселу? Уколико имају неку конкретну замерку према Србији, ево, отворено питамо другарицу Кос да ли би у некој од земаља Европске уније било допуштено оснивање прекограничног ТВ канала који емитује политичку пропаганду 24 часа сваког дана против легалне и легитимне власти, а да у тој земљи нема ни регистровану фирму, нити телевизију, нити има дозволу за емитовање, нити плаћа било какав порез. Да се разумемо, таква телевизија би у року од неколико минута била спречена да емитује програм, а они који би се на тако нешто усудили били би до последњег похапшени и кривично би одговарали. Као што видите, у Србији они раде слободно, најбруталније вређају председника државе, лепе му најпримитивније етикете, пљују по Србији како стигну, намећу нам ореол геноцидног народа и немају за то ама баш никакву одговорност, а не плаћају никакав порез. О којој то слободи медија која је наводно угрожена говори Марта Кос? Да ли би у некој од земаља Европске уније било могуће да запослени у приватном медију диктирају власнику како ће његов медиј да ради? Да ли је тај вид самоуправљања могућ негде у Европској унији? Наравно да није, и то дотична некадашња сараднице Удбе веома добро зна. Ето, у Србији је и то могуће, а рецимо слажем се да у том сегменту морамо да применимо тековине Европске уније.

Волео бих да нам стара удбашица наведе неки пример у Европској унији где је могуће да отмеш зграде државних институција, рецимо факултета и универзитета, као и да блокираш путеве и улице како ти падне на памет. Видели смо на примерима Немачке, Француске, Холандије, Италије, Шпаније, дакле земаља окосница Европске уније, да тако нешто не да није могуће, већ се демонстранти суочавају с озбиљном одмаздом и казнама. Случај у Холандији, где су полицајци у цивилу упали на факултет и као сламчице изломили од батина студенте који су имали намеру да га блокирају, одличан је пример тековине владавине права у Европској унији. Сви до једног поломљени су од батина и као кофери избачени напоље. Ето, можда би Србија те тековине требало да преузме и да их примењује. Према онима који се усуде да блокирају улице и путеве, а немају пријављени скуп, полиције земаља Европске уније употребљавају псе, шмркове, сузавце, пендреке, борна кола, ма шта стигну. Буквално их згазе од батина, али то је у том случају демократија. Код нас полицајац не сме попреко да погледа блокадера који дивља, јер ће се нама приговорити да не поштујемо људска права и право на слободу изражавања. Признајем, и у овом сегменту сам апсолутни присталица поштовања тековина које нам долазе из Европске уније. Оне се, наравно, неће баш допасти нашим блокадерима, али ако нас другарица Кос већ тера на то, онда смо принуђени, зар не? Наравно, пишем ово иронично, јер све то што она наводи толико је лицемерно и покварено, да превазилази границе пристојности.Отуда, ставимо прст на чело и добро се запитајмо да ли уопште желимо да идемо у такво друштво и да прихватамо њихове вредности. Мени се лично не мили тако да идем и врло сам срећан што нисмо део тог света. Но, ово јесте тема за размишљање и морамо се определити хоћемо ли да уважавамо лицемерје које нам се сервира или ћемо се поставити другачије.

*Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек уређивачку политику листа