Постоји једна опасна и дубоко погрешна идеја која се ових дана упорно провлачи кроз јавни простор – да институције могу да припадају појединцима, да факултет може да буде „нечији”. Та идеја није само нетачна, већ је у својој суштини разарајућа.
Медицински факултет Универзитета у Београду, на којем три деценије предајем, данас у звању редовног професора, није и не може бити ничији приватни посед. Он не припада мени, као што не припада ниједном појединачном професору, декану, нити било којој политичкој опцији. Припада искључиво знању и генерацијама студената и наставника које су кроз њега прошле и оним које тек долазе. Припада труду, одрицању, дежурствима и свим првим спасеним животима.
Током деценија које сам провео на клиници на којој радим и на Медицинском факултету имао сам привилегију да учим од најистакнутијих имена у историји српске ендокринологије – професора Драгољуба Манојловића, уредника историјског уџбеника Интерне медицине, професора европског формата: Вере Поповић, Светозара Дамјановића, Гордане Прелевић и Драгана Мицића, редовног члана САНУ. Управо су они у мени обликовали преданост, упорност, осећај клиничке и научне одговорности, али и креативност. Таквим учитељима и својој породици, која ме на том путу несебично подржава, дугујем награду за научни допринос коју сам пре неколико година примио на свом матичном Медицинском факултету, на чему сам дубоко захвалан.
То признање није резултат само једног мерила, већ проистиче из комплексног система процене научног доприноса, у којем су број цитата и х-индекс само део. Уједно, важно је истаћи да сам био тек један у низу лауреата из претходних година, међу којима су и изузетни лекари и научници попут професора Горана Станковића, кардиолога и редовног члана САНУ, и професора и имунолога Владимира Трајковића, активних чланова колектива на које факултет с правом увек треба и може да рачуна.
Због свега наведеног, као професора и као човека, дубоко ме погађа када се једна таква институција покушава свести на политичку етикету или лични обрачун, и то у тренутку када је у току избор за декана, процес који би требало да буде праћен академском зрелошћу, дијалогом и одговорношћу. Уместо тога, сведочимо покушајима да се целокупан процес претвори у политичко надметање, у којем се броје „табори” и препознају „стране”.
Факултет није политичка арена. Медицински факултет је институција.
Он мора да остане простор у којем аргумент надјачава паролу и у којем се ауторитет стиче радом, а не етикетама. У супротном, ризикујемо да изгубимо оно највредније – поверење младих људи који су одлучили да свој живот посвете медицини.
Као професор, генерације студената и последипломаца учио сам да медицина није само знање, већ и етика. Да лекар не бира пацијенте по њиховим уверењима и да је дужност изнад личног интереса. Верујем и увек ћу веровати да те исте вредности морају бити темељ и нашег факултета.
Зато одбацујем сваку тврдњу да је Медицински факултет „мој”, без обзира на то од кога долази, а нарочито од оних који не учествују у његовом раду или преносе неутемељене тврдње из само њима знаних разлога. Факултет је много већи од било ког појединца. Он је заједница. И управо зато боли када се та заједница разара.
У протеклој години водио сам дијалог са универзитетима и факултетима у циљу опстанка наших државних универзитета, уз пуно уважавање колега, без увреда и претеране медијске пажње. Из истог уверења прихватио сам и улогу премијера у кризном тренутку, са намером да допринесем опстанку универзитета. Зато поштованим колегама поручујем да ми не живимо у политичкој арени, већ времену када су дијалог и међусобно уважавање неопходни и када је, посебно у кризама, потребно укључити и саслушати оне који представљају врхунске научне ауторитете.
Зато, опет напомињем, универзитетска питања тичу се органа на универзитету, због чега је, благо речено, неозбиљно када се неслагања покушавају представити као резултат утицаја државних функционера, само зато што су неки од њих били или јесу професори на том факултету. А све због неспремности појединаца да одговорност за своје одлуке преузму у оквиру институције, па бирају лакши пут – креирање наратива о „спољном” утицају и тражење кривца међу људима који са тим немају везе.
Због тога ћу искористити прилику да позовем све колеге наставнике и студенте да се врате ономе што нас је окупило – знању, достојанству и одговорности. Да избор за декана буде оно што и треба да буде, искључиво одлука о будућности факултета, а не рефлексија дневне политике.
Ниједан частан колега неће изјавити да сам утицао на рад факултета или да сам се мешао у аутономију универзитета. Разлике у мишљењима су природне и потребне. Али поделе које се хране политиком, а не академским аргументима нису пут напред, већ нас удаљавају од суштине, образовања, науке и пацијената због којих све и постоји.
Јер ако изгубимо меру у академској заједници, изгубићемо је и као друштво.
А то је цена коју никако не смемо да платимо.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


