Снагом и вољом порушила баријере

Још док је била у шестом разреду школе за ученике оштећеног вида „Вељко Рамадановић”, у Земуну, Ана Павловић пожелела је да постане правница. Са 22 године у томе је и успела.

– Слабовидост ме није омела да сваког дана научим нешто ново. Одважила сам се да упишем гимназију „Јован Скерлић” у Владичином Хану, где сам рођена. У њој нису постојали посебни услови какви су ми били потребни, али су ђаци и професори били предусретљиви – рекла је Павловићева.

Школске дане лепо је провела и није осетила предрасуде уобичајене за мала места. Слободно време проводила је ђускајући у дискотеци.

 – Кад одем у Владичин Хан, волим да пливам у базену и притокама Јужне Мораве. Вода је хладна и брза. Брије преко камења на дну, по коме газим. У базену видим светлост, боје и контуре, мада вероватно другачије од других – прича Павловићева.

Предавања и читане лекције снимала је на касету и слушајући их учила. Користи се и Брајевим писмом. Тако је успела да овлада енглеским и шпанским језиком, а помало и француским, руским и есперантом. На Правном факултету давала је годину за годином, а дипломирала је на међународном праву, са просеком 9,8.

– На четвртој години студија почела сам да користим говорне програме, који ми читају електронске уџбенике. Српску верзију овог програма направиле су колеге са Електротехничког факултета, а Правни факултет му је прилагодио своје уџбенике – каже она.

Као одличан студент добила је стипендије Министарства просвете и спорта, градског Фонда за младе таленте, стипендију за студенте са инвалидитетом, Евро банке и Задужбине Миливоја Јовановића и Луке Ћеловића.

– Задовољна сам животом, сав мој труд уродио је плодом. Са 22 године дипломирала сам и одмах се запослила. Мирко Васиљевић, декан, позвао ме је и понудио ми посао референта у издавачком центру факултета, а ускоро ћу постати секретар. Уписала сам и мастер студије које ћу ускоро завршити – рекла је Павловићева.

У студентским данима највише је волела да излази у кафић „Ла Револусион”, посвећен Че Гевари јер је, како каже, и сама бунтовник.

Понекад се љути што друштво ништа не прилагођава потребама слабовидих људи.

– Као да није планирано да постојимо – рекла је она. У студентском дому за особе са хендикепом „Мика Митровић”, каже Ана, нису постојали ни бројеви на вратима соба.

– Дом се тако зове једино да ми не би били у заједници са другима. Све док постоје такве установе ми нећемо моћи да се интегришемо – додаје Павловићева.

Европски покрет Србије, у сарадњи са аустријском амбасадом, омогућио јој је 2007. године једномесечни боравак у земљама Европске уније. Путовала је по Аустрији, Француској, Шпанији и Италији.

– У овим земљама на улицама су постављени звучни семафори, а у превозу говорни аутомати. У Београду често имам проблем да пређем улицу, а аутобуске станице морам да бројим. Ако ми зазвони телефон, или ме неко нешто пита, збуним се и промашим стајалиште. Чак ни у јавним установама – ништа није означено Брајевим писмом – жали се Павловићева.

На неколико међународних семинара разговарала је са слабовидима из иностранства.

– Сазнала сам да се 90 одсто њих креће самостално. Код нас, од 12.000 слабовидих, занемарљив број њих то може. Само две стотине је запослено, али их све више студира. Послодавци су сумњичави према нашим способностима и мисле да бисмо успорили посао – каже она.

Рекла је и да се они који немају хендикеп понекад боје да јој приђу. Стрепе да ће рећи нешто погрешно и увредити је.

– Обично ме питају да ли би нека операција могла да помогне. Ја кажем да нема потребе, па се они потом опусте – рекла је и додала да се труди да свој живот води што квалитетније, а не да јој пролази у ишчекивању чуда.