Две среће сваког бродара

Бар – Капетан трговачке морнарице, Слободан Баја Бајковић (46), на мору је од деветнаесте године. Прошао је сва мора и океане. Ипак, у његову личну поморску карту – матрикулу – нису уписане све спасилачке акције у којима је учествовао са братом Драгољубом и Мишом Дурутовићем, од Петровца до Јужноафричке Републике. Јер, Баја је море добро упознао и одозго и одоздо.

Поручнички испит је положио 1980, а од 33 младића из те генерације, седам је наставило да плови. После 12 година навигације у „Прекоокеанској пловидби”, радио је једанаест година у Луци Бар као лучки пилот, а у време санкција УН, неколико пута је пловио на страним бродовима. И сада, у време свеопште кризе, не либи се да оде на „странца” и поправи породични буџет.

Његова велика љубав је једриличарство. Са братом Драгољубом и старим поморским вуком Пером Боковцем, пре скоро две деценије, направио је једрилицу „Арку”, која се сада рестаурира и требало би до маја да се поново нађе у води.

– Стара је истина да је човек који се бави бродовима два пута срећан у животу – први пут кад купи брод и други пут кад га прода. Али, од „Арке” се не можемо тако лако одвојити, многе успомене су за њу везане. Са друге стране, данас је веома тешко одржавати дрвене бродове, вели Бајковић.

Прошлог пролећа овом вештом али и скромном поморцу се испунио сан – купио је, на лизинг, у Хрватској, 14,5 метара дуги крсташ који је назвао „Сага”. Луксузну једрилицу, с времена на време, издаје, па је „Сага” почела сама да се отплаћује.

– Једриличарство је скуп спорт који се у свету веома плаћа и њиме се баве имућнији. Овде је још у повоју, каже Слободан, који закупце брода, радо и зналачки упознаје са лепотама Црногорског приморја, од Улциња до Боке которске.

Бајковићи су познати рониоци. Баја је први пут заронио када је имао седам година.

– Такво је време било, романтично и витешко. Ниси могао да уђеш у озбиљније друштво ако ниси имао лук и стрелу или макар маску и пераје. Више сам волео друго двоје. Почео сам да роним захваљујући Слобу Лекићу и шушањској екипи. Момци из центра града Тополице су се дружили с нама јер је Шушањ био право туристичко насеље – нишки, београдски, прокупски и параћински ауто-кампови, били су седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, лети, центар света. Тамо су се сливали младићи и девојке из разних крајева. Били су то лепи дани носталгије, љубави и сиромаштва, уз одбојку на песку и бесомучно пливање и роњење, истиче, уз осмех, Слободан.  

По његовим речима, многи људи имају страх од једрења кад виде јарбол висок 15 до 20 метара и брдо конопа па мисле да је то неки баук и да нема шансе да науче да управљају једрилицом, а ствар је толико проста да после пола сата учења сами могу да дођу од Бара до Сутомора.