Египат тражи назад Нефертити

Једна информација у „Шпиглу” (број од 9. фебруара) оживела је стари спор између Египта и Немачке око њеног „царског (фараонског) величанства” Нефертити.

Сериозни хамбуршки недељник открио је документ, деценијама чуван као велика тајна у Немачком оријенталном друштву у Берлину, који упућује на закључак да је чувена биста жене египатског фараона Аменхотепа Четвртог (четрнаести век пре нове ере), откривена на једном археолошком налазишту у Тел ал Амарни 1912. практично прошверцована у Немачку.

Чувару старог, и непроцењивог, египатских културног блага, каирском археологу Захи Хавасу ова вест је дошла као дар с неба. Улила му је наду да би Нефертити, једно од најчувенијих дела старе египатске уметности, после деценија странствовања, могла да се врати у завичај. Захтева да му се оригинални документ неизоставно стави на увид и ако се покаже да је заиста тачно оно што пише у „Шпигловој” информацији, Немци би, уверен је, морали да Египћанима врате прекрасну бисту коју су, наводно, својевремено на превару изнели из земље.

Хавас верује да би овога пута, уз тако чврсту аргументацију, они морали да то учине беспоговорно. Сви досадашњи захтеви Египћана, а било их је више, остајали су узалудни. Пре две године је због тога дошло и до веома оштрих речи и озбиљних несугласица између две земље. Немци су одбили захтев Египћана да им чувену лепотицу (Нефертити у преводу значи „лепотица је дошла”) уступе, поводом отварања репрезентативне изложбе у новом музеју који се гради поред пирамида, на три месеца.

Учињено је то наводно из конзерваторских разлога и страха да би за камену и осликану бисту, стару више од три миленијума, то било одвише ризично путовање. Инсистирање на тим разлозима подигнуто је на висок ниво: одбор за културу Бундестага „запечатио” је те разлоге на седници одржаној 26. априла 2007. године.

Иако се с тим званично није баратало, у питању су, међутим, били сасвим други разлози: страх да би то био пут без повратка „богиње без које Берлин не може”. Нефертити је „мамац” који у Стари музеј, где је још изложена, доводи по пола милиона посетилаца годишње. У октобру јој предстоји коначна сеоба у Нови музеј, где је за њу обезбеђено привилеговано место, на чувеном берлинском Музејском острву (део светске културне баштине) који ће, после обнове (коштала је око триста милиона евра), бити отворен први пут после 1939. године. (У савезничком бомбардовању у фебруару 1945. био је тешко оштећен).

По официјелној верзији, на којој немачке власти и даље инсистирају, Нефертити је у Берлин стигла сасвим легално, уз сва неопходна одобрења тадашњих египатских власти, захваљујући превасходно археологу и архитекти Лудвигу Борхарту.

„Љубоморни” на Французе и Британце, који су се већ били домогли, захваљујући дипломатским везама и утицајима на краљевском двору у Каиру, и дозволама за археолошка ископавања, непроцењивог блага, Немци су, очигледно закаснело, покушали да ускоче у трку.

Искусни археолог Борхарт је именован за аташеа на пруском (царском) конзулату у Каиру и под његовом „срећном руком” је, на парцели П-42 у Тел ал Амарни 6. децембра 1912. испод дубоких наслага пустињског песка изронила прекрасна биста богиње.

У, по свему судећи, радионици вајара опчињеног њеном лепотом пронађена је још једна њена, али гипсана, реплика. Борхарт је у дневнику забележио да се, иако је оставио прецизне податке о њој, лепота богињине главе не да описати, „то само треба видети”.  

Што се тиче  интриганте „Шпиглове” информације, реч је о белешци секретара Немачког оријенталног друштва, под чијим окриљем су вршена археолошка испитивања, уз финансијску потпору богатог мецене, једног трговца из Берлина. Он је, као очевидац, записао да су се 20. јануара 1913. на немачком археолошком налазишту, у оквиру уобичајене процедуре, састали шеф налазишта Лудвиг Борхарт и главни египатски инспектор (очигледно Француз) Густав Лефевр, без чијег благослова ниједан експонат није могао да се изнесе из земље.

Борхарт је, према запису овог очевица, желео да „Нефертити сачува за нас”, па је прибегао трику. Оригинална биста се налазила у отвореној кутији, уз једну мутну фотографију, и објашњење да се унутра налази мање вредна гипсана фигура.   

Представници Немачког оријенталног друштва потврђују постојање протокола о инспекцији. Тврде, међутим, да је све „протекло фер”. Нефертити се, кажу, налазила прва на списку експоната и „инспектор је био у прилици да је види”. Цепидлачити сада о томе је, констатују у Друштву, излишно.

Египћанин Захи Хавас очигледно не мисли тако. Он би, по сваку цену, да заиста прелепу бисту, коју је аутор ових редака, срећом, имао прилике да види у специјалној витрини Старог музеја у Берлину – пресели у ново музејско здање крај чувених пирамида.

Мирослав Стојановић