Велеградски триатлон

Можда смо животом у престоном граду лишени много чега, али нам авантуристичког духа не мањка, без изузетка. Свакодневица нам је углавном сведена на ничеовску мудрост: "Човек је биће створено да превазиђе себе"... Дословно. Више пута. У сваком погледу. Хтели ми то или не...

Наравно, реч је о карактеристичној контраиндикацији транзиционе катарзе (не звучи без разлога као дијагноза) у народу познатије као "београдски триатлон". Основни елементи овог подвижништва су: улазак у возило градског превоза по принципу компресије тела и апсолутне толеранције зглобова. Четрдесетоминутно форсирање река неким од клецавих мостова (средњовековне студије, којих се и данас држимо, показале су да на милион људи долази један мост. Београд је данас двомилионски град, па срачунајте сами колико мостова има?! Је л` и ви долазите до закључка да је чак и мост вишка у граду?). И наравно последњи, али никако мање важан елемент триатлона: домишљат оријентирунг у простору и проналажење нераскопаног правца до крајњег одредишта...

Звучи контрадикторно да је транзит жртва транзиције, али "на срећу" одавно смо научени на живот у метафорама.

Но, вратимо се теми, с посебним освртом на последњу и, извините на необјективности, мени омиљену дисциплину: оријентација у простору и трка с градским путарима.

Јесте, то су они фини људи у дречавим комбинезонима, којима више ни Бог не зна где ће законачити, а где осванути. Не бих да хулим на рад тих мученика, само бих волео да ми неко на минут дозволи да видим "свети грал" њиховог еснафа: план раскопавања и асфалтирања улица.

Можда бих тада назрео обрисе логике у њима. Можда бисмо схватили? Можда?...

Овако, чини се као да багери, копачи и булдожери имају своју вољу и своју свест, па чине шта хоће?! Као да стану где год им воља, без икакве најаве, без неког рока и копају, копају, копају... Хоће варљивом очињем виду да се учини да се све исте улице наново и наново асфалтирају. Хоће и памет поводљива у свему да нађе неку мистерију, сумњу, подозрење...

Психологија има објашњење за тај ефекат "већ виђено", али не верујем да је овде то у питању. Тешко и да је о масовној хипнози реч.

Међутим, занимљивији од ове појаве је ефекат изненађења који, рекосмо, једнако обилато практикују. Наиме, нико више не може са сигурношћу да тврди да ће улица којом је малочас прошао и за пола сата бити ту. Путари су као удар грома – појаве се ниоткуд и зачас "спрже" коловоз.

Право да вам кажем, све чешће хватам себе како се параноично осврћем страхујући да ме прате пикамери и асфалтери. Да ме пресрећу жути, путарски камиони и да ми се цере у лице док радници у њих утоварују стопе на које само што нисам закорачио...

Добра страна свега овог је да је могућност такозване сачекуше сведена на минимум. Јесте да то огромној већини нас баш ништа не значи, али није згорег поменути.

Елем, сачекуша подразумева да се зна тачно кретање мете, а то је данас безмало немогуће. Узалуд се неко мрзне по жбуњу и хаусторима када ни сам не знам којим ћу путем проћи. Чиста партизанштина...

Морам ево на крају да нагласим да у овом тексту нема ни примисли зле намере и да никако не спочитавам сва добра која се у граду чине. Једноставно, ваља скренути пажњу да не важи баш увек она крилатица: "Циљ оправдава средства". Мука и невоља умногоме обесмисле бољитак који евентуално производе. Грађани су непредвидиви "таоци"...

Све у свему, слава и част тим вредним неимарима који се док ја ово у топлој соби бистрим мрзну на градским улицама.

Само, господо, за дан када овај текст излази метеоролози најављују снег. Немојте да вас, већ пословично, изненади?! Не опра вас тада ни Дунав ни Сава...