Авганистан, дан за сећање

Од нашег дописника

Москва, 15. фебруара – На данашњи дан пре двадесет година завршен је најдужи рат у историји Совјетског Савеза, рат са Авганистаном који је трајао више од девет година. Командант 40. армије, генерал-пуковник Борис Громов, као последњи из ограниченог контингента совјетске војске, прешао је 15. фебруара 1989. године мост преко реке Аму Дарје на којој је била граница између СССР-а и Авганистана.

Тако је завршен необјављени рат у коме је учествовало око пола милиона људи а погинуло око 15.000 совјетских војника и не мање од 100.000 Авганистанаца. Минутом ћутања у Москви данас је одата пошта свима њима. Венац на Споменик незнаном јунаку, поред вечног пламена, положио је први заменик председника владе Сергеј Иванов, а данашњи дан обележен је у многим градовима Русије и у свим бившим републикама Совјетског Савеза.

Председник Руске Федерације Дмитриј Медведев честитао је ветеранима и посебно нагласио да је „изузетно искуство војника који су ратовали у Авганистану веома потребно у наше време. И оружаним снагама, и органима реда и државним и друштвеним организацијама. Ту мислим и на одговоран рад на васпитању омладине у духу патриотизма, и некористољубивог служења Русији”.

Више од 200.000 војника, учесника тог рата, награђено је ордењем и медаљама, седамдесет двојица су постала хероји Совјетског Савеза, рекао је на конференцији за новинаре бивши командант, сада губернатор Подмосковља, Громов. Према његовим речима, руска армија није била окупаторска. Он је објаснио да совјетски војници нису ратовали против народа Авганистана, него су пресецали трговину наркотицима, уништавали караване са оружјем и терористе, и чували путеве и нафтоводе.

Рат је почео у новембру 1979. године кад је, као одговор на неколико пута поновљене молбе авганистанског руководства, ЦК КПСС донео тајну одлуку о слању ограниченог контингента совјетске војске у Авганистан. Армија је тамо била увучена у међунационалне и међуклановске борбе. Супротстављали су јој се устаници – муџахедини. У сукоб су се на разне начине укључили САД, Пакистан, Иран, Саудијска Арабија и неке друге земље.

Од 1982. вођени су авганистанско-пакистански преговори о ситуацији у региону и завршили се 14. априла 1988. потписивањем пакета Женевских споразума у складу са којима је повлачење совјетске војске почело 15. маја 1988. Споразуме су потписали Авганистан, Пакистан, СССР и САД.

Москва је током боравка војске у Авганистану уложила много у економију и армију те земље. Према речима Валерија Иванова, бившег трговинског представника Русије у Кабулу, у периоду 1980-1988. уз помоћ СССР-а саграђено је и пуштено у погон 65 великих објеката.

И у Авганистану је обележен дан повлачења руске војске и одата почаст погинулима. Према речима амбасадора Русије у овој земљи, многи политичари ових дана „преосмишљавају” прошлост.

„Многи нас се данас сећају као пријатеља који су помагали да се авганистанска држава подигне с колена, као оне који су у та тешка времена обнављали готово уништену економију земље.”

Па ипак, у Авганистану, као уосталом и у Русији, мишљења о војном присуству СССР-а су различита.

Петербуршки бизнисмен Андреј Ибрахимов, који је 1979. радио у амбасади у Кабулу и био сарадник совјетске обавештајне службе, сматра да није требало слати војску у Авганистан.

„То је велика земља чији највећи део територије заузимају планине и пустиње, она се никад никоме неће покорити. Тако је било са Енглезима, потом са совјетском војском, сад тамо ратују Американци и перспектива им није баш сјајна”, каже он и додаје да „треба разумети и руководство СССР-а, јер се Совјетски Савез у суштини тада налазио у обручу исламиста”. Према његовим речима, поуздано се зна да су просовјетски авганистански руководиоци више пута молили да се тамо пошаље војска, и били одбијани све до децембра 1979. године.

„На крају крајева, нико није ни мислио да ће рат трајати тако дуго. Сматрало се да ће наша војска помоћи новом режиму да се учврсти и да ће бити повучена за два до три месеца. Најпре је био послат ограничен контингент од 40.000 војника, потом је број војника порастао на 147.000, даље сви знамо...”

Још један сведок догађаја тог времена, Александар Бореичев, пуковник и војни саветник, такође сматра да се Авганистану могло помагати слањем војне технике и опреме, али да није требало слати војску.

„Одлука о слању војске донета је без нашег учешћа. Ја сам сматрао да не треба то радити. Али, десило се то што се десило”, каже он.

Према најновијем испитивању јавног мњења, које је обавио ВЦИОМ, скоро 47 процената грађана Русије сматра да је слање војске у Авганистан било политичка авантура.

Љубинка Милинчић