Славимо Дан победе, нећемо дозволити прекрајање историје

Дан победе у Другом светском рату, 9. мај, симболично представља један од најзначајнијих датума у новијој историји човечанства – капитулацију нацистичке Немачке и њених европских савезника 1945. године и победу над фашизмом, највећим злом 20. века. Да подсетим да је нацистичка Немачка напала Југославију 6. априла 1941. године, кад је бомбардован отворени град Београд. Већ 17. априла потписана је капитулација. Истовремено, у Загребу су немачке окупационе трупе дочекане цвећем. У Србији је устанак почео већ у јулу и Југославија се међу првима у Европи придружила антифашистичком строју – строју победника, каже у интервјуу за „Политику” Љубиша Диковић, председник Савеза удружења бораца народноослободилачког рата (Субнор), генерал у пензији и бивши начелник Генералштаба Војске Србије.

Подсећа да је ратни вихор однео је око четрдесет милиона људских живота.

„Највеће жртве у тој борби дали су СССР и Пољска, која је нападнута још 1939. године. Југославија је изгубила више од милион становника, неке од њих на фронту у борбама за ослобођење, а огроман број становника – највише Срба, Рома и Јевреја – завршио је у нацистичким и логорима НДХ, међу којима и у злогласном Јасеновцу. Данас смо сведоци све израженијег потцењивања антифашистичке борбе и покушаја ревизије чињеница и резултата Другог светског рата. У име Субнора, грађанима Србије честитам Дан победе над фашизмом, 9. мај”, каже Диковић.

Наш саговорник води организацију која данас, за разлику од времена социјализма, негује традиције свих ослободилачких ратова Србије, залажући се и за права бораца који су бранили Југославију и Србију деведесетих година 20. века.

Србија, Русија и још неколико држава данас обележавају Дан победе над фашизмом, а знатан део земаља Дан Европе. Како гледате на то?

Зашто Дан Европе, а не Дан победе? – Зато што победа подразумева победнике и поражене изазиваче рата, а то су у Европи били Немачка, Италија и њихови тадашњи савезници.

Дан Европе је очигледан пример ревизије историје, јер не помиње ни највећи сукоб у историји, ни агресоре, ни жртве, ни нацизам, ни фашизам. Могу да закључим да је фашизам у Другом светском рату поражен, али није нестао и да се кроз прекрајање историје покушава да се губитници мешају с победницима да би се њихова одговорност за највећу катастрофу у 20. веку умањила, ако не и избрисала. Слободарским народима, међу којима истакнуту улогу имају и Срби, предстоји борба у миру да афирмишу антифашистичку борбу и негују њене резултате, за које су дали огромне жртве.

На челу Субнора сте од 2025. године, један од Ваших приоритета је остваривање права бораца, ратних војних инвалида и породица палих бораца. Колико успевате у томе?

Херојство у рату је одбрана отаџбине, а херојство у миру је брига о онима који су се за њу борили или страдали и управо је то у жижи деловања Субнора, без икаквих идеолошких и других предзнака. Морам да укажем на реалан проблем у остваривању тих циљева, који је посебно изражен последњих неколико година, а то је права инфлација борачких удружења, којих само у Београду има више од сто. Да ли је потребан толики број удружења? Знамо да сви имамо исти, заједнички циљ – то је брига о борцима, породицама палих другова и побољшање нашег статуса, а сви ми, као невладине организације, финансирамо се од симболичне чланарине и прилога добротвора.

Сматрам да је укрупњавање прави пут за ефикасније решавање проблема који нас тиште и више од четврт века после завршетка агресије НАТО-а на СР Југославију. Субнор, са више од 80.000 чланова и развијеном организационом инфраструктуром у скоро сваком већем месту у Србији, могао би да буде кровна организација која би окупила сва борачка удружења у циљу решавања насталих проблема. Као државотворна организација коју су основали антифашисти, борци за слободу, патриоте и родољуби, имамо историјску вредност и представљамо значајно нематеријално јавно добро нашег народа.

Истовремено, Субнор подједнако негује традиције и културу сећања на све ратове вођене за слободу Србије – од Првог и Другог српског устанка, преко балканских ратова, Првог и Другог светског рата, све до агресије НАТО-а на СРЈ.

Има ли данас места дилеми у вези с тим ко је победио 1999. године – НАТО или СРЈ? С чиме смо изашли на мегдан таквој сили и у чему је лежала главна снага нашег отпора?

Свако ко иоле разуме и може да схвати снагу 19 најразвијенијих западних држава с глобалном силом Сједињеним Америчким Државама на челу, не може очекивати војничку победу над таквом силом. Оног тренутка кад смо одлучили да се таквој сили супротставимо и бранимо нашу земљу, без обзира на надмоћ непријатеља у сваком погледу и без савезника у свету – ми смо победили. На мегдан толикој агресорској сили изашли смо с оним што је вековима у нама – слободарском традицијом и љубављу према отаџбини. Дали смо пример часном слободољубивом делу света како се поштује, воли и брани отаџбина без обзира на снагу агресора. Међутим, злонамерно је потцењивати и минимализовати отпор који су СРЈ и њена војска пружиле највећој оружаној сили током 78 дана одбране. Уосталом, рат није завршен капитулацијом већ Кумановским споразумом.

Од ове године обележавање битке на Паштрику 1999. уврштено је у државни календар, баш као и крај битке на Кошарама. Шта мислите о томе и како би, по Вашем мишљењу, требало обележавати догађаје из времена агресије НАТО-а на СРЈ?

Мој став је да се битке не деле по значају, јер је на Косову и Метохији вођена јединствена битка свих 78 дана и против терориста ОВК и Војске Албаније, уз стално дејство авијације НАТО-а. Командовао сам 37. моторизованом бригадом, која се свих 78 дана борила против ОВК у Дреници, у центру Косова и Метохије, уз истовремено непрекидна дејства непријатељске авијације. Погинула су ми 63 борца, рањено их је 180, нестало шест. Питам зашто су у државном програму обележавања само Кошаре и Паштрик. Шта је мерило? Зашто делити борце и процењивати чији је допринос већи? Зашто бити неправедан према неким јединицама и њиховим припадницима и можда умањивати њихов допринос борби? Сматрам да би требало обележавати дан одбране од агресије НАТО-а и борбе за Косово и Метохију. Нека то буде на дан почетка или завршетка битака на Паштрику или Кошарама, али да се јединствена борба за Косово и Метохију не дели на важније и мање важне битке.

Како оцењујете стање у Војсци Србије данас?

Сматрам да је Војска Србије израсла у модерну војску способну да буде ударна песница у одвраћању евентуалног агресора и у одбрани Републике Србије. Она је данас неупоредиво снажнија него што је била пре 10, 15, 20 година, што је, на крају крајева, и очекивано захваљујући сталним и знатним улагањима у најмодернију опрему и наоружање, као и организационим променама. Знатно је поправљен и материјални статус припадника Војске. Уосталом, на то нас присиљава и актуелна безбедносна ситуација и на нашим границама и у свету, свакодневни велики сукоби и промена начина ратовања. Међутим, незадовољан сам односом према бившим припадницима војске и уочљивим запостављањем оних који су ратовали, стварали и радили у војсци. Ако се ветерани, некадашњи команданти ратних јединица, не позивају на војне манифестације и свечаности, зашто не и на консултације о војним питањима, онда је то лоша порука и младим официрима и младима уопште.

Шта мислите о поновном увођењу обавезе служења војног рока и да ли је предвиђених 75 дана довољно за савладавање основних војничких вештина?

То је стратешко питање – да ли грађани Србије желе потпуну безбедност и слободу. Сви војно способни грађани Србије, и мушкарци и жене, морају бити обучени да бране земљу, свако у складу са својим способностима. Војни рок је најефикаснији начин оспособљавања и припреме грађана за одговор у случају угрожавања слободе и граница Србије.

Ако се донесе одлука о одмрзавању обавезног служења војног рока сматрам да је 75 дана кратак рок. Али, хајде да кренемо, а време ће показати да ли је то мало или довољно.

Подигнимо споменик младом војнику

Залажете се за подизање споменика војнику на редовном одслужењу војног рока. Какав је током агресије био њихов значај?

То је мој став и израз дивљења према тим дечацима, тек пунолетним, који су уочи агресије обукли униформу. Говорим из искуства, као командант. Њихова неустрашивост, храброст, одлучност, заслужује највеће поштовање. Уважавајући све учеснике у одбрани од агресије, од генерала до војника, чињеница је да су они борбе на Косову и Метохији изнели на својим плећима.