Ратник са Цера са ђачком књижицом.

У исто­ри­ји ве­ли­ких ра­то­ва, ме­ђу име­ни­ма ге­не­ра­ла и вој­ско­во­ђа, че­сто оста­ну у сен­ци суд­би­не оних нај­мла­ђих, го­то­во де­чач­ких ли­ца ко­ја су се на­шла на ме­сту где се од­лу­чи­ва­ло о оп­стан­ку др­жа­ве. „Суд­би­на Ста­ни­сла­ва, Ста­шка Сон­дер­ма­је­ра, нај­мла­ђег уче­сни­ка ве­ли­ке Цер­ске бит­ке ко­ји је по­ги­нуо у том слав­ном бо­ју, јед­на је од та­квих при­ча”, ка­же исто­ри­чар Го­ран Ви­лић, ду­го­го­ди­шњи управ­ник ло­знич­ког Му­зе­ја Ја­дра.

У ле­то 1914. го­ди­не, ка­да је Аустро­у­гар­ска упу­ти­ла ул­ти­ма­тум Ср­би­ји, Ста­ни­слав је имао све­га се­дам­на­ест го­ди­на. Био је уче­ник ше­стог раз­ре­да Дру­ге бе­о­град­ске гим­на­зи­је, али га школ­ске оба­ве­зе ни­су мо­гле за­др­жа­ти у тре­нут­ку ка­да је зе­мља би­ла на иви­ци ра­та. Го­то­во истог ча­са по­же­лео је да об­у­че уни­фор­му и ста­не у ре­до­ве срп­ске вој­ске.

Ро­ђен у углед­ној по­ро­ди­ци, био је син по­зна­тог хи­рур­га Ро­ма­на Сон­дер­ма­је­ра, са­ни­тет­ског пу­ков­ни­ка, и Ста­ни­сла­ве, ро­ђе­не Ђу­рић. Угле­дао се на ста­ри­ју бра­ћу, по­себ­но на Та­ди­ју, ка­сни­је зна­ме­ни­тог срп­ског пи­ло­та. Ипак, отац му ни­је до­зво­лио да се при­ја­ви као до­бро­во­љац. Од­лу­ка ро­ди­те­ља би­ла је ра­зум­на, али за мла­ди­ћа не­до­вољ­на.

Во­ђен мла­да­лач­ким за­но­сом и осе­ћа­јем ду­жно­сти, Ста­ни­слав је по­бе­гао од ку­ће и код Шап­ца се при­ја­вио у вој­ску, ко­ја га је при­хва­ти­ла. Због ње­го­вих го­ди­на, рас­по­ре­ђен је у по­за­ди­ну, да­ле­ко од пр­вих бор­бе­них ли­ни­ја. Ме­ђу­тим, та­ква уло­га за ње­га ни­је би­ла при­хва­тљи­ва. Упор­ност и мол­бе да бу­де пре­ба­чен на фронт убр­зо су уро­ди­ле пло­дом.

По­ро­ди­цу Сон­дер­ма­јер у то вре­ме за­де­си­ла је дво­стру­ка тра­ге­ди­ја. Ста­шко­ва мај­ка Ста­ни­сла­ва, ко­ја је слу­жи­ла као бол­ни­чар­ка у са­ни­те­ту, из­гу­би­ла је жи­вот са­мо два да­на пре си­но­вље­ве по­ги­би­је.

На Це­ру су тих ав­гу­стов­ских да­на во­ђе­не јед­не од нај­те­жих бор­би у исто­ри­ји срп­ске вој­ске. Аустро­у­гар­ске тру­пе на­ди­ра­ле су сна­жно, а од­бра­на је би­ла очај­нич­ка и од­луч­на. У том ме­те­жу, 18. ав­гу­ста, док су де­то­на­ци­је гра­на­та по­тре­са­ле зе­мљу, а не­бо из­над пла­ни­не би­ло оба­сја­но ва­тром, мла­ди Ста­шко по­ги­нуо је код По­цер­ског До­бри­ћа, све­га не­ко­ли­ко да­на на­кон сту­па­ња у вој­ску.

Ње­го­ва смрт по­тре­сла је и нај­и­ску­сни­је бор­це, љу­де ко­ји су већ про­шли бал­кан­ске ра­то­ве и гле­да­ли смр­ти у очи. У ли­ку тог де­ча­ка ви­де­ли су не са­мо са­бор­ца већ и сим­бол жр­тве ко­ја пре­ва­зи­ла­зи го­ди­не и ис­ку­ство.

Вест о ње­го­вом стра­да­њу ду­бо­ко је по­го­ди­ла и ње­го­вог про­фе­со­ра Ми­о­дра­га Ибров­ца, ко­ји је за­пи­сао: „Од ср­ца жа­љен, млад, а та­ко сла­ван, ма­ли ју­нак Тре­ћег ко­њич­ког пу­ка, бо­ра­ви веч­ни сан на по­љу ча­сти.”

О ње­му је пи­са­ла и Иси­до­ра Се­ку­лић, бе­ле­же­ћи: „Дав­но нео­бра­до­ва­на, об­ра­до­ва­ла сам се ди­ја­де­ми чи­стих тво­јих де­ти­њих очи­ју. Причao си да во­лиш Ср­би­ју, сло­бо­ду и јед­ног прин­ца. И са то­бом за­јед­но, ја сам во­ле­ла Ср­би­ју.”

Ње­го­во те­ло про­на­шле су же­не из се­ла Бо­го­са­вац и са­хра­ни­ле га у цен­тру се­ла, где је ка­сни­је по­диг­нут спо­ме­ник нај­мла­ђем хе­ро­ју Цер­ске бит­ке. Уз ње­га је про­на­ђе­на кр­ва­ва ђач­ка књи­жи­ца као све­до­чан­ство да је тек иза­шао из школ­ских клу­па. Не­да­ле­ко је ле­жао и ње­гов днев­ник, умо­тан у окр­ва­вље­ну ма­ра­ми­цу, у ко­јем је бе­ле­жио сво­је ути­ске са фрон­та и бол због мај­чи­не смр­ти.

Да га же­не из Бо­го­сав­ца ни­су по­ди­гле са бо­ји­шта, Ста­шко би остао је­дан од мно­гих без­и­ме­них гро­бо­ва Це­ра. Ова­ко, оста­ла је ње­го­ва књи­жи­ца, не­ко­ли­ко ре­до­ва у днев­ни­ку и при­ча. Де­чак ко­ји је из школ­ске клу­пе оти­шао у рат ни­је се вра­тио, али је за­у­век остао упи­сан у днев­ник бе­смрт­них хе­ро­ја.