Шмит је и експонент, али и срамота Немачке

Питање трећег, хрватског ентитета у Босни и Херцеговини не може изоловано да се посматра као некакав инцидент који се десио у Загребу у организацији десно оријентисаног невладиног сектора. Контекст је много сложенији и може се пратити од Вашингтонског споразума 1994. године, којим је формирана Федерација БиХ, па све до данас, каже амбасадор БиХ у Србији Александар Врањеш, поводом мапе која је приказана на поменутом скупу у Загребу на тему Босне и Херцеговине као „неуспеле државе”, која је наљутила политичко Сарајево.

На дилему да ли је реч о обичној провокацији са хрватске стране и пустим сновима аутора мапе или о озбиљним циљевима који би могли да се остваре у неком историјском тренутку, амбасадор Врањеш у разговору за „Политику” још каже:

– У суштини политички представници хрватског конститутивног народа у БиХ сматрају да су на одређен начин изиграни. Од чињенице да нису добили могућност конфедерације са Хрватском, како су то замишљали 1994. године одричући се своје ХерцегБосне, преко тога да их Бошњаци годинама прегласавају на изборима за хрватског члана Председништва БиХ, да им никада нису дозволили јавни сервис у Мостару, да не желе да преговарају о новом изборном закону који би спречио прегласавање, да им Бошњаци онемогућавају „легитимно представљање”, оспоравају конститутивност због демографског пада, итд.

Све то заједно довело је до значајног пооштравања односа између Хрвата и Бошњака и то је постало приметно на многим пољима. Мостар је национално строго подељен град, а и данас у ФБиХ постоје „две школе под једним кровом”, где су бошњачка и хрватска деца физички одвојена у истој згради, похађају различите програме у различитим сменама како се не би сусретали. Најпознатија таква школа налази се у Стоцу, али процењује се да их постоји преко 50 на територији ФБиХ. Све ово помињем како бисмо јасније сагледали тренутне хрватско-бошњачке односе, па онда и сам догађај који се десио у Загребу. То је, политички гледано, логичан след догађаја, у којем ће хрватски конститутивни народ уз помоћ званичног Загреба покушавати да поправља своју политичку позицију на територији ФБиХ подижући временом улог. Покушали су да иницијативом о измени изборног закона спрече даља прегласавања, што су сви Бошњаци, без обзира на политичку припадност, резолутно одбили. Данас говоре о трећем ентитету, а ко зна, у будућности ће можда тражити да се хрватски кантони ФБиХ припоје Хрватској, све је могуће. С друге стране, да ли ће то моћи да остваре, тешко је из данашње перспективе процењивати, али да ће у тој својој политичкој борби додатно раштимовати Федерацију БиХ, уз ескалацију политичких сукоба са Бошњацима, у то не сумњам, каже амбасадор Врањеш.

Чини се да такав трећи ентитет не би сметао Републици Српској, која само не жели унитарну БиХ?

Република Српска овај проблем доживљава као унутрашње питање Федерације БиХ и све док њихови политички било договори, било конфликти не дотичу уставну и територијалну позицију Српске, званична Бањалука се неће мешати. Тај став је био видљив и током преговора о изменама изборног закона током 2021. и почетком 2022. године, али и тада смо гледали покушаје да се у ово питање „увуче” и Република Српска. Милорад Додик, као тадашњи члан Председништва БиХ, јасно је одбацио сваки покушај да се кроз ово питање обухвата и уставна позиција РС и до данас нисмо одступили од тог приступа. Тако да је и питање трећег ентитета нешто што треба да разреше Бошњаци и Хрвати међу собом. Оно што је сигурно, бошњачка политичка елита, без обзира на страначку подељеност, има јединствен став да БиХ треба додатно унитаризовати, а ентитете ослабити до нивоа нестанка, а не вршити њену децентрализацију. Тако да је потенцијална територијална подела ФБиХ потпуно у супротности са бошњачким хегемонистичким амбицијама којима се годинама заносе. Зато у БиХ не постоји могућност унутрашњег дијалога између две стране – Републике Српске и ФБиХ и три конститутивна народа, како дејтонски Устав налаже. Звучи парадоксално, али овим својим тежњама за политичком доминацијом над целом БиХ, Бошњаци у ствари руше ову крхку државну заједницу.

Да ли би БиХ могла да буде „успела држава” са три ентитета, ако то већ није са постојећа два?

Босна и Херцеговина је дејтонски октроисани конструкт који до данас функционише као државна заједница два ентитета која су се усагласила 1995. године зарад успостављања мира да наставе живот у БиХ на бази равноправности три конститутивна народа. Дакле, БиХ није национална држава Бошњака и осталих грађана, како Сарајево замишља уређење, него национално строго подељена државна заједница која има шансу да опстане докле год нису угрожена политичка и уставна права нити једног од три конститутивна народа. Из ове перспективе, потенцијална подела ФБиХ на два ентитета без било каквих територијалних уступака Републике Српске додатно би избалансирала политичке односе три народа, а БиХ би више личила на конфедерацију него што је данас случај и вероватно би тако имала већу шансу да политички опстане. Наравно, то искључује унитаристичке планове политичког Сарајева којих ће се они тешко одрећи. Тако да је и политички и правно овај сценарио скоро немогућ. Пре ће се БиХ распасти него што ће се постићи унутрашњи договор да се подели ФБиХ на два ентитета.

Измена дејтонске структуре БиХ која би ишла у правцу супротном од централизације сигурно не би имала подршку ни дела међународне заједнице оличене у високом представнику. Мислите ли да би се могло десити да на место на којем је тренутно Кристијан Шмит једног дана дође неко са више слуха за интересе свих националних заједница у БиХ? Или је ипак већа шанса да се Канцеларија високог представника (ОХР) заувек затвори?

Позиција западног дела међународне заједнице, под којом подразумевам лажног високог представника Шмита, ОХР, фантомску институцију Савет за имплементацију мира (ПИК), стране судије у Уставном суду БиХ, политичке и обавештајне представнике амбасада квинте у БиХ итд, који се понашају као политички актери у БиХ, највише подсећају на „окупациону управу” успостављену спољном политичком и војном силом без сувереног пристанка три конститутивна народа. Контрааргумент на овај став би вероватно гласио да су се све потписнице Дејтонског мировног споразума усагласиле у Анексу 1а и Анексу 10 да постоји страна војска и високи представник на територији БиХ, али проблем је то што се њихови предвиђени мандати значајно разликују од њиховог деловања у пракси последње три деценије. Нико се у БиХ није сагласио да страни актери врше репресију над грађанима БиХ. Као пример поменућу да су ове године навршене две деценије како је у Рогатици убијена Рада Абазовић на свом кућном прагу од стране италијанских припадника ЕУФОР-а, приликом чега су тешко рањени тада њен малолетни син Драгољуб и супруг Драгомир. Који анекс Дејтонског споразума је овластио страну војску да убија цивиле и да при томе никоме кривично не одговарају? Овај случај несрећне породице Абазовић никада није доживео неку судску правду, а страна „окупациона управа” у БиХ је ову трагедију правдала правом које им је наводно дао Дејтонски споразум. Такође, нико се у БиХ није усагласио да високи представник може да изађе из оквира Споразума о цивилној имплементацији (Анекс 10), па да смењује изабране функционере, намеће законе, мења уставе, врши пренос надлежности, кажњава, пресуђује. Нико се у БиХ није усагласио са преваром званом „бонска овлашћења” која ће високом представнику дати неограничена овлашћења неупоредива ни са једном праксом у демократским државама на свету. И много је таквих примера, тако да би једино праведно решење које би помогло опстанку државне заједнице БиХ било да се заувек демонтира „окупациона управа” у БиХ, а никако да се траже модели како да опстане и даље. Шмитово присуство више од четири године у БиХ је само додатно ослабило њене темеље, тако да у Сарајеву постоји и мало државотворне свести међу бошњачком политичком елитом, они би први требало да га дословно физички истерају из БиХ.

Према Вашем недавном излагању, та прилика (гашење ОХР-а) указује се убрзо по одласку Шмита из Сарајева.

Позиција Кристијана Шмита је у међувремену постала терет пре свега Немачкој, чији је директни експонент у БиХ. Подсећам, он од 2021. године борави у БиХ са немачким дипломатским пасошем, без мандата Савета безбедности УН, како је прописано, уз обезбеђење које чини званична немачка полицијска служба коју финансира њихово ресорно министарство. Другим речима, Шмит је и експонент, али и срамота Немачке, јер под њиховим директним финансирањем делује и прави хаос у БиХ. С друге стране, верујем да су и они свесни тога, те су тражили неку „излазну стратегију” како би уз што мање бруке повукли свог експонента. То су пронашли у процедури пензионисања, па се може очекивати да ће након октобарских избора, где се поново планира неко Шмитово мешање у изборни процес као што је чинио 2022. године, овај лажни високи представник коначно напустити БиХ. У том случају, у редовној новембарској сесији СБ УН на којој ће се говорити о БиХ, могли бисмо да очекујемо да се отвори тема будућности ОХР-а. Тешко је да ће се успоставити консензус, али чини ми се да су политичке прилике много повољније него 2021, када су западне државе заобишле Савет безбедности и када је Шмита нелегално именовао фантомски ПИК.

Колико Русија и Кина могу да утичу сада, ако већ нису могле да спрече долазак Кристијана Шмита? И какве су шансе за уважавање става Русије да би гласала за новог високог представника само ако он добије мандат не дужи од годину, две, са основним задатком да припреми затварање ОХР-а, а да у међувремену не користи бонска овлашћења?

Претпоставимо да су Русија и Кина остале на истим становиштима као и 2021. да би биле спремне да гласају за новог и њима прихватљивог високог представника уколико би добио ограничен мандат као што сте лепо појаснили. С друге стране, тешко је очекивати да они овај став могу наметнути осталим чланицама Савета безбедности УН. Међутим, оно што можемо да очекујемо јесте да се позиција САД променила према ОХР-у у односу на 2021. годину. То видимо из неколико показатеља. Поред видљиве пасивизације последњих годину дана када је реч о мешању САД у унутрашња питања БиХ, видимо да нису вољни да више финансирају ОХР и ПИК у мери као што је то био случај последње три деценије. Из тих показатеља можемо да претпоставимо да би и САД могле да буду на сличним становиштима као и Русија и Кина, да ОХР треба затворити кроз ограничен мандат неког свима прихватљивог високог представника. Ако би то прихватили сви у СБ УН, у том случају БиХ би добила легалног високог представника који не би вршио репресију и правио хаос у БиХ, него би се фокусирао искључиво на гашење ОХР-а. С друге стране, уколико би се таквом сценарију успротивиле Велика Британија и Француска улагањем вета у СБ УН, створила би се поново ситуација као и 2021. године – да ово једино тело задужено за именовање високог представника не може то да обави због мањка договора међу сталним чланицама. Једина разлика је у томе што би у овом случају САД тешко подржале поновно нелегално именовање високог представника од стране ПИК-а, што би могло довести до ситуације да остане ОХР, али без високог представника.

То би био преседан...

То би поново био преседан, јер ОХР није институција него дословно канцеларија високог представника као помоћно тело, те се поставља питање како може функционисати самостално. То би отворило онда нова питања легалности њихове позиције у БиХ, али и финансирања, те ко би их представљао, али и председавао управном одбору ПИК-а. Та ситуација би још више извргнула руглу „окупациону управу” у БиХ и вероватно не би дуго потрајала. Без обзира на то да ли се неки од ових потенцијалних сценарија могу на крају остварити, једно је сигурно – процес демонтаже „окупационе управе” кренуће на ову јесен. Колико ће трајати, какве варијације можемо очекивати, али и последице, време ће показати.

Хоће ли Трампова администрација у овом случају имати више слуха за жеље и ставове Бањалуке?

Спољнополитичке активности руководства Републике Српске последњих месеци се крећу у правцу повећавања степена разумевања са Сједињеним Америчким Државама, као и одржавања већ одличног партнерства са Русијом, Израелом, Кином, Мађарском, а све заједно под снажном подршком матице Србије која је наш главни ослонац. Засад бележимо одличне резултате, тако да бисмо могли очекивати да ће Трампова администрација имати више слуха за ставове Републике Српске. Напослетку, спремност за унапређење односа већ су и манифестовали приликом укидања санкција руководству РС, отворености да разговарају и да чују наше ставове, као и посетом Трампа Млађег Бањалуци која је била важан показатељ да наши односи први пут након тридесет година иду у добром правцу. Зато сам оптимиста да ће САД имати много одмереније и реалније погледе на будућност ОХР-а, а већ сесија Савета безбедности УН о БиХ заказана за 12. мај може бити добар оријентир шта можемо очекивати у новембру када коначно будемо видели леђа нелегалном Шмиту.