Нуклеарна енергија – неминовност

Да ли Србија после деценија мораторијума на градњу нуклеарки има и даље све време света да размишља о градњи својих нуклеарних капацитета или учешћу у градњи с комшијама? Било да је реч о Мађарској кроз пројекат „Пакш 2”, Бугарској или Румунији? Или треба да имамо мале модуларне реакторе који су преносиви и могу се монтирати на изабраној локацији.

– Нуклеарно гориво је једини извор који може да помири индустријски развој и очување природе, јер производи огромне количине енергије на најмањем могућем простору, уз минималне емисије. Ја то не бих поставио као питање „или-или”, већ као питање редоследа корака, каже у разговору за „Политику” Милош Лазаревић, докторанд и истраживач-приправник на Машинском факултету у Београду, добитник прве награде у Обнинску за идеју малих модуларних фузионих реактора.

Недавно сте представили свој рад „Енергија будућности – да ли је нуклеарна енергија НЕ кључ за опстанак планете?” Какав је одговор?

Одговор је недвосмислено – да. Нуклеарна енергија није само један од избора, она је цивилизацијска неминовност. Човечанство стоји пред највећим изазовом, никада нам није требало више енергије, а никада нисмо имали мање простора за грешке. Ако желимо да декарбонизација не остане само лепа реч на папиру, већ реалност која чува планету, морамо прихватити да су Сунце и ветар наши савезници, али да је атом наше енергетско сидро. Нуклеарно гориво је једини извор који може да помири индустријски развој и очување природе, јер производи огромне количине енергије на најмањем могућем простору уз минималне емисије. Опстанак планете не зависи само од тога колико ћемо енергије произвести, већ од тога колико ћемо бити мудри да искористимо технологију која нам је већ деценијама на располагању. Закључак је јасан – без нуклеарне енергије једначина опстанка једноставно нема решење.

Ако тврдите да јесте, колико је прихватљиво оправдање оног дела популације који кажу да није, јер имају и данас страх после Чернобиља?

Разумем страх једног дела јавности. Чернобиљ је оставио дубок траг, не само у историји нуклеарне енергетике већ и у колективном памћењу људи. Зато мислим да тај страх не треба потцењивати, нити га одбацивати као ирационалан. Напротив, о њему треба разговарати отворено и аргументовано. Важно је рећи и да данашња нуклеарна енергетика није иста као она из осамдесетих година прошлог века. У међувремену су се променили реактори, материјали, системи управљања и надзора, али, пре свега, променило се и само разумевање безбедности. Безбедност више није „додатак” пројекту, већ његово средиште.

Волим да направим поређење са аутомобилском индустријом. Возила из седамдесетих и осамдесетих година се не могу поредити са данашњим, који имају читав низ система заштите. Слично је и са нуклеарном технологијом: несреће из прошлости нису заборављене, већ су уграђене у данашње строже стандарде и системе безбедности.

Има ли сигурнијег снабдевања енергијом од нуклеарки и можемо ли у енергетску транзицију без ове базне енергије?

Нисам сигуран да можемо говорити о озбиљној енергетској транзицији без стабилног извора базне енергије. Ако погледамо само последњих двадесетак година, број становника на планети порастао је за више од милијарду, а потрошња електричне енергије за приближно седамдесет одсто. Уз то, променила се и сама природа потрошача. Данас не говоримо само о домаћинствима и класичној индустрији, већ и о сложеној дигиталној инфраструктури неопходној за рад вештачке интелигенције, која троши огромне количине енергије и захтева непрекидно напајање. Примера ради, поједини дата центри заузимају стотине хиљада квадратних метара и захтевају снагу упоредиву са великим електранама.

Обновљиви извори су неопходни и треба их развијати, али они зависе од метеоролошких услова и географског положаја. Нуклеарна енергија је важна јер обезбеђује велику количину стабилне и чисте електричне енергије. Она транзицију чини не само еколошком већ и технички изводљивом.

Све се више прича о малим модуларним реакторима или у учешћу у некој већој нуклеарки, типа „Пакш 2”, шта бисте ви рекли и одабрали?

Ја то не бих поставио као питање „или-или”, већ као питање редоследа корака. Мали модуларни реактори су веома перспективна технологија. Реч је о реакторима електричне снаге до 300 мегавата, који се у већој мери могу фабрички израђивати, а затим допремати и монтирати на локацији. То отвара простор за децентрализовану производњу енергије и постепено повећање капацитета додавањем нових модула.

Међутим, та технологија је још увек у раној фази комерцијалне примене. Данас у свету имамо свега неколико оперативних примера у Руској Федерацији и Кини. Зато мислим да Србија не треба да жури, већ да корача постепено.

Реалнији први корак био би учешће у већем нуклеарном пројекту, попут „Пакша 2”. Тако бисмо брже увели нуклеарну енергију у свој енергетски микс, а наши стручњаци би стекли драгоцено искуство. После тога долази сопствена нуклеарна електрана, а када технологија сазри и мали модуларни реактори.

Ако већ говоримо о делу популације који зазире од нуклеарки, да ли је условно речено мање зло имати је на граници с Мађарском или у својој земљи?

Последице нуклеарних акцидената не познају државне границе. Србија се већ налази у нуклеарном окружењу, јер су нуклеарне електране у Мађарској, Румунији и Бугарској на свега стотинак километара од нас. Међутим, када говоримо о ризицима, треба рећи да су они у савременој нуклеарној индустрији сведени на минимум. Наравно, нико озбиљан не тврди да ризик уопште не постоји, као што не постоји ниједна технологија која не носи неку врсту ризика. Исто тако морамо да се запитамо колики би био стратешки и геополитички ризик уколико Србија не би изградила сопствену нуклеарну електрану. Сведоци смо све већих нестабилности када је реч о ценама и снабдевања фосилним горивима, на којима наша земља и даље у огромној мери темељи свој енергетски систем.

Један конвенционалан нуклеарни реактор захтева замену горива на отприлике годину и по дана. Ако имате још један контингент горива у резерви, обезбедили сте стабилност за период од око три године. Код малих модуларних реактора тај период је још дужи – замена горива се предвиђа на три до седам година, а код неких прототипова чак на десет до двадесет година. За Србију највећи ризик није у томе да озбиљно отвори питање нуклеарне енергије, већ да у времену енергетских и геополитичких нестабилности остане без сопственог стабилног, дугорочног и стратешки важног извора електричне енергије.

Каква је улога нуклеарне енергије у савременим енергетским системима и шта су глобални трендови када је НЕ у питању?

Нуклеарна енергија данас има улогу стабилног ослонца у савременим енергетским системима. У свету ради више од 400 нуклеарних реактора, који производе око девет одсто светске електричне енергије, док у Европској унији нуклеарке обезбеђују приближно четвртину производње. Важно је приметити да се све већи број земаља враћа нуклеарној енергији или је први пут уводи. Пољска је покренула нуклеарни програм, Италија разматра повратак после вишедеценијске паузе, Шведска планира нове реакторе, а и Србија је, после укидања мораторијума, отворила простор за озбиљан разговор о нуклеарној енергетици. То није случајно, већ последица потребе за стабилном, чистом и сигурном енергијом.

Поред малих модуларних реактора, важан тренд је и боље искоришћење горива. Чак 96 одсто истрошеног нуклеарног горива може се поново искористити. Исто тако, оплодни нуклеарни реактори, који производе више горива него што га троше, већ су реалност и налазе се у комерцијалној употреби у Руској Федерацији.

Србија нема ни довољно кадра и још премишља шта би и како би када је НЕ у питању. Имамо ли све време света да се двоумимо, утолико пре што смо имали деценијама мораторијум на градњу?

Не бих рекао да имамо „све време света”. Напротив, сваки дан одлагања има своју цену, јер се енергетски системи не граде преко ноћи. Нуклеарни програм није само изградња електране; то је дугорочан процес који подразумева образовање кадрова, јачање институција, регулативу, индустријску базу и међународну сарадњу.

Деценијски мораторијум нас је, нажалост, држао у некој врсти хибернације. Изгубљено је време, а са њим и део знања и кадровског континуитета. Али то не значи да Србија почиње од нуле. Напротив, имамо озбиљан стручни потенцијал – на Машинском факултету, Факултету за физику, Електротехничком факултету, у Институту „Винча”, али и међу нашим стручњацима у иностранству.

На Машинском факултету у Београду се већ ради на формирању модула за нуклеарно машинство, што је важан корак после готово четири деценије застоја. Наравно, ниједна институција не може сама да изнесе овакав пројекат. Потребна је национална синергија – универзитета, института, министарстава, привреде и енергетског сектора.