Реформа образовног система

Не каже се без разлога када се започиње неки посао да би ваљано било увек да се започне уз молитву Господу. Симболично или како год неко схватио, а аутору ових редова као верујућем човеку тако нешто изузетно је срцу мило, најављену реформу српског образовања председник Вучић отпочиње на прави начин – заједно са институцијом која нас Господу приближава и у коју наш народ има највеће могуће поверење, са нашом светом, саборном и апостолском, Српском православном црквом. Самим тим, и молитва Господу да се започети посао оконча на ваљан начин постаје снажнија. Република Србија и Српска православна црква потписале су меморандум о разумевању, на основу којег заједничким снагама крећу у величанствени подухват оснивања државног и црквеног универзитета, коме су дали име по највећем српском просветитељу и утемељивачу српске црквене аутокефалности, Светом Сави. Универзитет ће имати широк дијапазон наука, од друштвено-хуманистичких до природних, као и свих оних наука које су неопходне у данашњем свету. Спој традиционалног, верског и модерног, баш оно што је српском друштву неопходно.

Аутор ових редова у више наврата је инсистирао на радикалној реформи нашег високог школства и то на тај начин да држава декретом укине све постојеће државне универзитете који су постали апсолутно бескорисни и пре свега политички обојени. Поента је да се формира један централни државни универзитет, не мора чак ни у Београду да буде, већ у неком другом граду који би се прогласио за студентски центар, слично Оксфорду или Кембриџу, где би се држава истински питала о раду тог универзитета и где би политички уплив био онемогућен, осим у случајевима који су у вези са научним радом и полемикама. Нисам неко ко је склон компромисним решењима, јер се болест мора у корену сасећи, а радикално левичарење је као куга захватило наше универзитете и шанса за излечење је готово немогућа. Држава беспотребно сипа новац у нешто од чега нема никакву корист у научном смислу, али ни у доприносу држави.

Напротив, има само штету. Добијамо генерације апсолутно нефункционалних академских грађана, који осим што добију неопходну политичку индоктринацију да приђу неком лево-либералном политичком покрету, суштински ништа друго не знају. Вечити побуњеници и револуционари бескорисни за привреду и било какав даљи развој земље. Један од најбесмисленијих аргумената противника оснивања новог универзитета је тај да држава на тај начин жели да угаси критичку и слободну мисао која долази са садашњих универзитета.

Елем, универзитети пре свега имају образовну сврху, а она подразумева да се студенти науче градиву предвиђеном плановима и програмима. Није спорно да се кроз учење развија и критичка мисао, међутим она је на нашим постојећим државним универзитетима убијена, јер ко другачије мисли од модерних комунистичких професора и њихових студената револуционара, тај на том факултету не може ништа да очекује. За њега нема места у даљем напредовању, намерно ће му бити отежано полагање испита, биће проглашен за „ћаци-студента”, на свако кораку биће изопштаван и дискриминисан. Данашњи државни универзитети због става модерних марксиста претворени су у најгоре мрачне и тоталитарне високошколске установе у којима супротно мишљење од радикално левичарског није допуштено. Богу хвала, држава је одлучила да разбије тај монопол и отуда толики отпор према новом универзитету.

Са једне стране, Богу хвала што се држава заједно са Црквом одлучила на овај корак и то се мора подржати и поздравити свим силама. Опет, са друге стране, мишљења сам да карцином од постојећих универзитета не би смео да остане, јер карцином само може да се шири. Но, уколико се већ одлучи држава да садашњи универзитети у оваквом стању остану, онда нека им закине финансирање. Пошто стално истичу да су они аутономни, а под аутономијом подразумевају да им држава сипа новац до лудила, а да не сме ништа да се пита без обзира што је она сама једини оснивач и финансијер истих, онда нека се сами сналазе за финансије. Држава нема никакав интерес да баца новац у нешто што је апсолутно непродуктивно и чиме се финансирају незајажљиве политичке амбиције ректора Ђокића и гомиле професора који су свој положај одлучили да додатно капитализују уласком у политичке воде на грбачи народа који их плаћа.

Оно што је неопходно поред формирања новог државно-црквеног универзитета је додатно омогућавање конкуренције, а то је да се допусти озбиљним и кредибилним светским универзитетима да оформе своје факултете код нас. Наравно, мора да се уведу строги критеријуми шта се подразумева под факултетом, шта под универзитетом, те да не може свако коме падне на памет да формира високошколске установе у којима готово никакав критеријум за полагање испита не постоји.

Избор предавача на новооформљеној универзитету мора да буде изузетно строг, јер потребни су најбољи и није поента само попунити број. Мора да се пооштре критеријуми за постдипломске студије, посебно за докторате, јер тренутно имамо хиперинфлацију доктора наука. Дакле, пуно посла је пред нама, али ово што је држава са Црквом наумила је одличан почетак и пун погодак. Оно што бих замолио саму Цркву, а то је да овог пута не иде линијом да је за Цркву време категорија на коју се не обраћа пажња, па је сто година мали временски период, већ да се што пре покрене и да се крене у реализацију зацртаног пројекта формирања новог универзитета. Немојте сумњати да ће народ у томе апсолутно помоћи.

На крају, осврнућу се на критику коју је у дневном листу „Данас” написао другосрбијански догмата Алексеј Кишијухас у вези са тим што је Виктор Орбан укинуо Сорошев универзитет у Будимпешти. Кишијухас критикује тај потез као фашистички уз напомену да је тако уништена критичка мисао. Напротив, Орбан је само укинуо политички обојену институцију која је све била осим образовна. Није служила за оспособљавање младих да нешто науче, већ да буду политички индоктринирани и то се никако није могло назвати нити универзитетом, нити факултетом.

Отуда је Орбан учинио праву ствар, као што је касније урадио са разним фондацијама, НВО сектором и сл. Генерације младих Мађара је тако спасио и за коју годину Мађари ће га од блата правити баш због таквих потеза. То је био визионарски потез који је спасио Мађарску од утицаја оних који су желели да им уништавају традиционално друштво и породицу пре свега. Разумем што се Кишијухас жали што се утицају другосрбијанске лажне елите полако на универзитетима почињу да секу крила, али мора да схвати да је револуција пропала и да се сада држава консолидује, а то свакако значи да ће учинити све да оне који су тако брутално државу напали онемогући да убудуће исто понове.

*Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа