Да се свуда чује наша српска реч

Када је Миомир Вукобратовић, један од најцитиранијих светских научника у области роботике, посетио Јапан, професор Јошихико Накамура са Универзитета у Токију је изјавио: „Ја сам један од великог броја истраживача у области роботике који су имали користи и учили из џиновских отисака стопала које је оставио др Вукобратовић”.

Јапански професор даље каже: „Он је један од ретких светских лидера у области роботике још од касних 60-их, када ова област још није ни била рођена или прихваћена као академска дисциплина... Године 1991. др Вукобратовић је по други пут посетио Јапан и тада сам имао прилику да га видим у Токију. Његова прва посета Јапану била је 70-их, када је одржао више семинара на универзитетима. Знам да је академско истраживање у области роботике постало активно после тога. Стога могу рећи да је он посејао семе роботичких истраживања у Јапану.”

И друге колеге имале су сличне утиске. Професор Усама Катиб са Станфорд универитета (САД): „Имао сам привилегију да упознам многе угледне научнике и истакнуте стручњаке свог рада у области роботике, а професор Вукобратовић је међу најбољима које сам упознао.”

А професор Џамшиди са Универзитета Новог Мексика рекао је: Он је један од ретких појединаца за које се с правом каже да „имају све” ‒ огромну енергију, вољу и харизму да унапреде науку, технологију, и што је најважније, свој народ.

„Службени гласник” објавио је монографију посвећену овом великану, „Миомир Вукобратовић: пионир роботике”, коју је од текстова групе аутора приредио Иван Станић, где су побројани и објашњени пробоји до врхунске науке.

Миомир Вукобратовић био је члан САНУ и Академије СССР-а, као и кинеске, јапанске и мађарске инжењерске академије. Објавио је 300 научних радова и 400 у зборницима међународних симпозијума. Аутор је 15 монографија на енглеском (издавачи Springer-Verlag, Elsevier, Kluwer, World Scientific Publishing), од којих четири преведене на руски и кинески, три на јапански.

Овај добитник признања „Јозеф Енгелбергер” Асоцијације америчке роботске индустрије рођен је у селу Ботош 1931, крај Зрењанина. Машински факултет у Београду завршио је 1957. До 1964. радио је у Ваздухопловно-техничком институту у Жаркову, потом у Институту „Михајло Пупин” у Београду. Докторску тезу брани 1964, другу 1972. у Москви. За редовног професора на Машинском факултету изабран је 1981.

У сарадњи са проф. Јуричићем од 1968-72. написао је први рад на свету из области синтезе двоножног хода и увео до данас незаобилазну методу тачке нултог момента која је омогућила синтезу вештачког хода хуманоидних робота. Метода први пут је примењена на Универзитету Васеда, Јапан, 1984. и остварен ход двоножног робота.

Овом приликом издавајамо његов рад на примени робота у рехабилитационој медицини, а циљ је био да се оболелима од параплегије омогући стајање и ход, што је постигао спајањем биомеханике, електронике и аутоматике. Развио је ортозу за горње удове параплегичара, и моторизоване натколене протезе за особе којима је урађена ампутација ноге изнад колена.

За особе које су изгубиле могућност покретања удова, његов тим је осмислио егзоскелет.

– Уколико су зглобови ногу (кук, колено и скочни зглоб) оснажени помоћу одговарајућих погонских система и способни да изводе покрете сличне природном људском ходу, егзоскелт практично може носити корисника кроз простор, омогућавајући му да се креће, стоји, па чак и пење уз степенице. Савијање ноге у колену било је механички повезано са покретима кука, наведено је у књизи.

У Институту „Пупин” тестиран је први на свету пнеуматски егзоскелет намењен за реализацију тзв. клизајућег корака.

Радио је и на активном оделу за оболеле од мишићне дистрофије. Пројекат су финансирале америчке организације у оквиру сарадње са Југославијом а уређај тестиран у Тексасу. Након тога развијена је прва на свету активна модуларна ортоза за доње екстремитете дистриофичара.

Изјавио је да је примена робота у медицини велики изазов, додајући да ће микророботи у будућности крстарити нашим организмом и неприметно поправљати уочена оштећења.

Паралелно бриљантно ради у индустријској роботици, у области механичког моделирања и управљања сложеним механичким системима, о чему стручњаци и млади људи могу детаљно да се обавесте у објављеној монографији.

Поред науке у којој уз његово име стоји „први”, Вукобратовић је писао песме, и помирио два најудаљенија хобија ‒ свирао је виолину и тренирао бокс! Ништа необично за овакве генијалце. Свет је откривао као радозналац, негујући краљицу међу особинама која гарантује да вам живот неће бити досадан. Није имао ни дан боловања, а неискоришћених одмора у изобиљу.

На летовању у Макарској, у хладу крај мора, овај човек је нашао да пише научне радове. Иако је радио у области ваздухопловства, на развоју симулатора лета, имао је страх од летења, па је решење био воз. Путовање чувеном трансибирском железницом, до далеког Владивостока, користио је да пише док је супруга, биохемичар, поред њега плела. То су приватни детаљи из књиге у којој су слике из породичног албума са ћерком Марином, унуцима, пријатељима...

Награду за животно дело добио је 2006. од Светског конгреса аутоматике. Био је ментор за 29 магистарских и 26 докторских теза. Преминуо је 2012. и по сопственој жељи није сахрањен у Алеји заслужних грађана већ поред супруге Анђелке.

Када су у интервјуу из 2006. побројали његова постигнућа и упитали га да ли је срећан човек, одговорио је: „Бићу срећан ако се роботика буде и даље развијала, а посебно ако будемо активни и у овим тешким временима. Волео бих да се као и до сада свуда чује наша српска реч.”