Вјечнаја памјат, Горане!

Вест да је 26. апри­ла 2026. у Бе­о­гра­ду, у 82. го­ди­ни, пре­ми­нуо Го­ран Ба­бић, ју­го­сло­вен­ски, срп­ски и хр­ват­ски пе­сник, пи­сац, есе­ји­ста, ан­то­ло­ги­чар, дра­ма­тург, сце­на­ри­ста, пу­бли­ци­ста, но­ви­нар и кон­цеп­ту­ал­ни умет­ник, истог да­на об­ја­ви­ли су ско­ро сви ме­ди­ји у ре­ги­о­ну. А ја сам је чуо не­што пре јав­ног об­ја­вљи­ва­ња од за­јед­нич­ке по­зна­ни­це При­је. При­ча­ла ми је да га је не­дав­но по­се­ти­ла у ста­рач­ком до­му, у ко­јем је и пре­ми­нуо, и да је био до­ста окоп­нио.

За Го­ра­на Ба­би­ћа чуо сам још кра­јем ше­зде­се­тих и по­чет­ком се­дам­де­се­тих про­шлог ве­ка, за вре­ме сту­ди­ја пра­ва у За­гре­бу. Си­гу­ран сам да сам га и ви­ђао, али се не бих мо­гао за­кле­ти да ли је то би­ло ужи­во или са не­ких фо­то­гра­фи­ја. Го­ран је од ме­не ста­ри­ји пет го­ди­на и чи­ни ми се да је пре мог до­ла­ска у За­греб већ на­пра­вио ка­ри­је­ру и као пе­сник и као осни­вач омладинскoг ли­ста „По­лет”, док сам ја био оби­чан сту­дент из про­вин­ци­је. Чим сам ди­пло­ми­рао на­пу­стио сам За­греб и вра­тио се у род­ни крај, док је Го­ран остао у За­гре­бу, пра­ве­ћи и умет­нич­ку и по­ли­тич­ку ка­ри­је­ру.

Ни­сам не­што по­себ­но пра­тио Го­ра­но­ву за­гре­бач­ку ка­ри­је­ру, али сам упам­тио ме­диј­ску „бом­бу” из ја­ну­а­ра 1991, ка­да је Го­ран на­пу­стио За­греб и оти­шао у Бе­о­град. Чу­дио сам се за­што се то­ли­ка пра­ши­на ди­же због ње­го­вог од­ла­ска у Ср­би­ју, кад су у то вре­ме хр­ват­ске гра­до­ве на­пу­шта­ле де­се­ти­не хи­ља­да љу­ди, ме­ђу ко­ји­ма је би­ло нај­ви­ше Ср­ба и по­не­ки „не­по­ћуд­ни” не­ср­бин. Иако ни­сам знао ко­јој је од тих ка­те­го­ри­ја Го­ран при­па­дао, од­го­вор се на­ме­тао из пр­ко­сне за­вр­шне ре­че­ни­це ње­го­вог по­след­њег тек­ста у кул­тур­ном не­дељ­ни­ку „Око” ( ко­ји је осно­вао и уре­ђи­вао): „Тра­жи­те ме ме­ђу Ср­би­ма, пси­ма и Ци­га­ни­ма”, као ре­ак­ци­ја на све­жи за­гре­бач­ки гра­фит „За­бра­ње­но за Ср­бе, псе и Ци­га­не”.

Он­да је био рат. Ба­вио сам се ње­го­вим по­сле­ди­ца­ма, нај­ви­ше по­ги­ну­лим, не­ста­лим и за­ро­бље­ним, па ни­сам имао ни вре­ме­на ни ин­те­ре­са за про­бле­ме умет­ни­ка, ко­ји су по­бе­гли/про­те­ра­ни из хр­ват­ских гра­до­ва и скра­си­ли се у Бе­о­гра­ду или би­ло где у све­ту.

До­ђе и ав­густ 1995, ка­да је хр­ват­ска „Олу­ја” мно­го Кра­ји­шни­ка, укљу­чу­ју­ћи и ме­не, „оду­ва­ла” до Бе­о­гра­да. И убр­зо ту, у са­мом цен­тру гра­да, у бли­зи­ни Пред­став­ни­штва РСК, ко­је се на­ла­зи­ло у Де­чан­ској, ужи­во сре­тох оног истог Го­ра­на ко­га пам­тим из За­гре­ба. А ко га је и са­мо јед­ном ви­део, на сли­ци или ужи­во, за­пам­тио би ње­гов упе­ча­тљив лик: ома­лен, ус­пра­ван, с кра­ћом бра­дом и ду­жим бр­ко­ви­ма ко­ји су му пре­кри­ва­ли обе усне. Не се­ћам се да сам га ика­да ви­део без из­бле­де­лог кач­ке­та и си­вог пр­слу­ка с пу­но џе­по­ва. При сва­ком су­сре­ту на ули­ци за­стао би и ве­о­ма за­ин­те­ре­со­ва­но и бри­жно при­у­пи­тао би ме ка­ко се но­си­мо с по­пи­сом жр­та­ва, ко­ли­ко има не­ста­лих и за­ро­бље­них.

А кад се по­чет­ком 1998. и „Ве­ри­тас” до­се­лио у Де­чан­ску, сре­тао сам га ско­ро сва­ког да­на у дру­штву јед­не де­вој­чи­це, ко­ју је до­во­дио до Му­зич­ке шко­ле „Бо­ра Стан­ко­вић”, ко­ја се на­ла­зи­ла у су­сед­ној згра­ди. Де­вој­чи­ца му је, по ра­зли­ци у го­ди­на­ма, мо­гла би­ти и уну­чи­ца, што сам и ми­слио, све док ми јед­ном при­ли­ком ни­је ре­као да је то ње­го­ва ћер­ка Ма­ша.

Тих не­ко­ли­ко го­ди­на, док је Ма­шу сва­ко­днев­но до­во­дио у му­зич­ку шко­лу, че­сто би свра­тио и код ме­не у „Ве­ри­тас”. Ко­ва­ли смо пла­но­ве, у че­му је он пред­ња­чио, о сни­ма­њу до­ку­мен­тар­ца о стра­да­њу Ср­ба од Хр­ва­та и че­тр­де­се­тих и де­ве­де­се­тих, до чи­је ре­а­ли­за­ци­је ни­кад ни­је до­шло, јер ни он ни ја ни­смо има­ли па­ра. А ни­смо уме­ли ни да их обез­бе­ди­мо.

За све те го­ди­не Го­ра­на ни­кад ни­сам ви­део у дру­штву са су­пру­гом. Ни то ме ни­је чу­ди­ло, јер ни ја се са сво­јом ни­сам у јав­но­сти по­ја­вљи­вао. То је „од­ли­ка” гор­шта­ка, пре све­га Дал­ма­тин­ске За­го­ре и Хер­це­го­ви­не, по че­му сам на­слу­ћи­вао да је и он по­ре­клом из тих кра­је­ва. А и чи­ста ије­ка­ви­ца га је „ода­ва­ла”.

Јед­ном при­ли­ком сре­ли смо се на зе­мун­ском ке­ју. Ишли смо у истом прав­цу. Су­сти­гав­ши га, ус­по­рио сам ускла­ђу­ју­ћи ко­рак с ње­го­вим. Хо­да­ли смо ла­га­ним ко­ра­ком и раз­го­ва­ра­ли. А с њим ни­кад ни­је би­ло до­сад­но. Те­ма на­пре­тек. При­ме­тио сам да се че­сто оба­зи­ре и за­стај­ку­је, што ни­кад пре ни­је ра­дио. Уско­ро нам се при­дру­жи­ла јед­на го­спо­ђа с хо­да­ли­цом. „Због ње се оба­зи­рем. То ми је же­на. Кад сам се же­нио дру­ги пут, иза­брао сам до­ста мла­ђу од ме­не, ра­чу­на­ју­ћи да ће ме под ста­ре да­не не­го­ва­ти. Из при­ло­же­ног ви­диш да ми се ни овај план ни­је оства­рио.”

Из­го­во­рио је то пот­пу­но мир­ним гла­сом, она­ко ви­ше ше­рет­ски, као да кон­ста­ту­је ка­ко је „да­нас леп дан”, без на­ме­ре да се жа­ли на суд­би­ну. А она је би­ла на­сме­ја­на. Не оба­зи­ру­ћи се на ње­гов ко­мен­тар, пру­жи­ла ми је ру­ку као ста­ром знан­цу: „Ја сам Мла­ден­ка. Знам ко сте Ви. Дра­го ми је да сам вас и лич­но упо­зна­ла.”

Би­ло је још без­број пла­ни­ра­них и ус­пут­них су­сре­та. Ви­ше пу­та сам га ви­део у ба­шти јед­ног ка­фи­ћа на То­пли­чи­ном вен­цу, уз ча­шу пи­ва. Нај­че­шће је се­део у дру­штву с јед­ном да­мом. Ви­ше пут сам по­ред њих про­шао уз ла­га­ни на­клон жу­ре­ћи пре­ма Зе­ле­ном вен­цу на бус за Но­ви Бе­о­град. Јед­ном ме и упо­знао са њом. Би­ла му је то се­стра Бран­ка, за ко­ју ре­че да ра­ди у Је­вреј­ском цен­тру. Осе­тив­ши мо­ју збу­ње­ност, до­дао је: „На­ша мај­ка је Је­вреј­ка из Бе­о­гра­да, а отац Хр­ват из до­ли­не Не­ре­тве. Упо­зна­ли су се пред Дру­ги свет­ски рат ов­де у Бе­о­гра­ду, где су обо­је сту­ди­ра­ли ме­ди­ци­ну, али је због ра­та ни­су ни за­вр­ши­ли. Иако из имућ­ни­јих по­ро­ди­ца, при­дру­жи­ли су се пар­ти­за­ни­ма, а као плод њи­хо­ве љу­ба­ви ја сам се ро­дио на Ви­су 1944. По­сле ра­та жи­ве­ли смо у Мо­ста­ру, где су ми се ро­ди­ле и се­стре бли­зан­ке Зо­ра и Бран­ка. Ро­ди­те­љи су ми по­сле ра­та за­вр­ши­ли пра­ва на за­гре­бач­ком Прав­ном фа­кул­те­ту и по­но­во се вра­ти­ли у Мо­стар, где су обо­је и са­хра­ње­ни. А ја­ме у Ја­јин­ци­ма кри­ју остат­ке ба­ке и де­де, мај­чи­них ро­ди­те­ља.”

Са­да ми је би­ло мно­го ја­сни­је због че­га је Го­ран 1991. по­бе­гао из За­гре­ба и за­што је за но­во ста­ни­ште иза­брао баш Бе­о­град.

А на­кон спек­та­ку­лар­ног са­мо­у­би­ства ге­не­ра­ла ХВО Сло­бо­да­на Праљ­ка, ко­ји је 29. но­вем­бра 2017, при­ли­ком об­ја­вљи­ва­ња дру­го­сте­пе­не пре­су­де у Ха­шком три­бу­на­лу, у суд­ни­ци и пред ка­ме­ра­ма те­а­трал­но ис­пио ча­ши­цу смр­то­но­сног ци­ја­ни­да, ме­ди­ји, по­себ­но хр­ват­ски, из­ве­шта­ва­ли су да је тај исти Пра­љак свом нај­бо­љем при­ја­те­љу Го­ра­ну Ба­би­ћу пре­о­тео пр­ву же­ну Ка­ћу­шу и пре­у­зео бри­гу о ње­ној и Го­ра­но­вој де­ци, Ни­ко­ли и На­та­ши, да је и усво­јио Ни­ко­лу, ко­ји је пре­зи­ме­ну Ба­бић до­дао и пре­зи­ме Пра­љак, те да му је оста­вио и сву сво­ју не­ма­лу имо­ви­ну. (Пра­љак је је­дан од рет­ких, ако не и је­ди­ни ха­шки осу­ђе­ник, ко­ји је по од­лу­ци су­да мо­рао да пла­ти и суд­ске тро­шко­ве кри­вич­ног по­ступ­ка у из­но­су од ско­ро три ми­ли­о­на евра.)

У ери тих ме­диј­ских об­ја­ва, сре­тох се с Го­ра­ном и упи­тах га за ко­мен­тар, а он са­мо од­мах­ну ру­ком: „Пу­сти то, вр­ло је ком­пли­ко­ва­но.” И ни­сам га о то­ме ви­ше ни­кад и ни­шта пи­тао. Али је­сам раз­ми­шљао, по­себ­но ка­да би се у ме­ди­ји­ма по­ја­ви­ла не­ка об­ја­ва на ту те­му.

Дру­ги дан по пре­ми­ну­ћу, „По­ли­ти­ка” об­ја­ви чи­ту­љу да ће се Го­ра­но­ва са­хра­на оба­ви­ти 29. апри­ла у 13 ча­со­ва на Је­вреј­ском гро­бљу, а ме­ђу ожа­ло­шће­ни­ма: су­пру­га Мла­ден­ка и ћер­ке На­та­ша, Ма­ша и Ну­ша. Би­ло је при­мет­но да је из­о­ста­ло име си­на Ни­ко­ле. При­ја ми је об­ја­сни­ла да оно Го­ра­но­во: „Пу­сти то, вр­ло је ком­пли­ко­ва­но”, за­пра­во зна­чи да је Пра­љак усво­јио свог би­о­ло­шког си­на.

Био сам и на Го­ра­но­вој са­хра­ни. Пр­ви пут сам био и на је­вреј­ском гро­бљу и при­су­ство­вао је­вреј­ској са­хра­ни. Мно­го љу­ди се оку­пи­ло. Јед­на гру­па и из За­гре­ба. Мно­ге од при­сут­них сам и по­зна­вао. На ков­чег сам по­ло­жио цр­ве­ну ру­жу, те про­шао око одра и из­ра­зио са­у­че­шће Го­ра­но­вим ћер­ка­ма и су­пру­зи Мла­ден­ки, ко­ја је би­ла у ко­ли­ци­ма. По Мла­ден­ки­ном сти­ску ру­ке и бла­го­на­кло­ном по­гле­ду, осе­тио сам за­хвал­ност на при­су­ству Го­ра­но­вом ис­пра­ћа­ју на веч­ни по­чи­нак.

Це­ре­мо­ни­ју са­хра­не слу­жио је ра­бин на хе­бреј­ском, а по­не­што и на срп­ском. О Го­ра­но­вом ли­ку и де­лу го­во­ри­ли су ње­го­ви при­ја­те­љи и са­рад­ни­ци из Бе­о­гра­да и За­гре­ба. Го­во­ри су би­ли вр­ло емо­тив­ни, по­себ­но Ми­ло­ра­да Пу­пов­ца, ко­ји се с њим дру­жио и пре ра­та у За­гре­бу и по­сле у Бе­о­гра­ду.

Хор је из­вео две ком­по­зи­ци­је, укљу­чу­ју­ћи и „Ко­њух пла­ни­ном”. Над ра­ком је са­мо ра­бин чи­но­деј­ство­вао. Кад је сан­дук по­ло­жен у ра­ку, ко­му­нал­ци су га бр­зо пре­кри­ли зе­мљом, на ко­ју су по­ло­жи­ли вен­це и цве­ће и на уз­гла­вље по­бо­ли пи­ра­ми­ду с нат­пи­сом „Го­ран Ба­бић, 1944–2026”, а ис­под две зве­зде: жу­та, је­вреј­ска, на де­сној и цр­ве­на, пар­ти­зан­ска, на ле­вој стра­ни. Хум­ци су при­ла­зи­ли род­би­на, при­ја­те­љи и по­што­ва­о­ци и по­ред пи­ра­ми­де, на све­жу зе­мљу, по­ла­га­ли бе­ле ка­ме­не облут­ке. Уме­сто ка­мен­чи­ћа, пре­кр­стио сам се и на­кло­нио из­го­ва­ра­ју­ћи: „Вјеч­на­ја па­мјат, Го­ра­не.”

*До­ку­мен­та­ци­о­но-ин­фор­ма­тив­ни цен­тар „Ве­ри­тас”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек уређивачку политику листа