Недеља, 12.07.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Преиспитивање, а не укидање националних признања

Преиспитивање, а не укидање националних признања
Борба за бољи статус тренера: Ненад Манојловић (Фотодокументација „Политике”)

Поводом предлога Комисије за промену Уредбе о националним спортским признањима, да тренери више не могу да добију ово признање (али и да им се дуплирају награде за медаље, односно да ту буду изједначени са спортистима), разговарали смо с Ненадом Манојловићем, председником Удружења тренера Србије. Он на то каже:

– Пре свега, није уреду да једна тако важна делатност, као што је наша, остане без могућности да добије национално признање. Такође, свесни смо да струка пролази кроз кризу, да би требало да пружа још више, да селекција кадрова није најбоља, да је потребна едукација… Све су то питања у чије решавање жели да се укључи и Удружење. Међутим, морам да кажем и то да су ме неке од мојих колега разочарале што су примиле признања, а врло добро знају да својим радом то нису заслужиле. Упознат сам да је било злоупотреба Уредбе и Удружење ће покушати да помогне држави да се томе стане на пут. Предложићемо да се нека признања преиспитају.

Манојловић, успешни ватерполо селектор, истиче да признања нису само ствар новца – мада многи на то гледају тако – већ и ствар принципа. За сутра је најавио састанак Удружења тренера, на којем ће бити речи и о злоупотребама и о положају тренера у предлогу нове Уредбе, која би могла да ступи на снагу до краја марта. До краја недеље требало би да се сретну представници Удружења тренера и Комисије за измену уредбе, основане пре непуних годину дана, на идеју министра омладине и спорта Снежане Самарџић-Марковић, а с намером да се стане на крај злоупотребама.

Уредба за национална спортска признања, донета 27. јуна 2006, први пут је претрпела измене почетком наредне године. И они који су је правили нису спорили да је недоречена, а показало се да је највише злоупотреба било управо код тренера. Било је случајева да једног успешног такмичара води неколико тренера на неколико узастопних такмичења (на сваком по један) и да сви они стекну национално признање у виду доживотне месечне накнаде. Ако се има у виду то да је то од 34. 000 до 102.000 динара месечно (најмање се добија за европску бронзу а највише за олимпијско злато) онда је очигледно да огроман новац већ одлази на погрешну адресу.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.