Казуј, Жељко, јеси ли вештица

Жељко Ивановић је текстом о продаји портала ИН4С још једном показао да у Црној Гори не наступа као медијски коментатор, већ као политички надзорник јавног простора и цензор легитимитета. Он не анализира само власничку промену једног портала, нити га у основи занима судбина ИН4С-а. Његов текст је покушај да се сваки озбиљнији медијски, пословни или политички улазак из Србије у Црну Гору унапред означи као субверзија, окупација и продужена рука Александра Вучића.

То је стара и препознатљива матрица „Вијести”. Када капитал, утицај или политичка подршка долазе из другосрбијанских кругова који су идеолошки прихватљиви њиховој редакцији, онда је реч о професионализацији, регионализацији и модернизацији. Када исти принцип долази из државотворних српских кругова, он се проглашава опасношћу по државу. У томе је суштина Ивановићевог текста, јер не смета њему толико ИН4С, колико га узнемирава чињеница да је један српски медијски актер ушао у простор који „Вијести” годинама третирају као сопствени политички забран.

Овај текст не пишем да бих бранио ИН4С, још мање да бих прао биографије Владимира Божовића, Гојка Раичевића или било кога од старих људи тог портала. ИН4С има своју биографију, своје политичке изборе, контроверзе и своје унутрашње обрачуне. Божовић и Раичевић имају своје улоге у настанку и животу тог медија. То је посебна тема. Али Ивановићев текст није написан да би се озбиљно анализирала та тема. Он је написан да би се Србија, српски медијски капитал и Александар Вучић поново поставили као централна опасност по Црну Гору.

Тако се из једне купопродаје прави геополитичка оптужница. Саша Благојевић се не третира као медијски власник, већ као симбол наводног продора Београда. „Ало” се не посматра као тржишни актер, већ као доказ запоседања Црне Горе. Александар Вучић се, по навици, уводи као обавезна фигура у сваку конструкцију у којој Ивановић жели да мобилише страх од Србије. У таквом приступу медијско власништво није предмет анализе, већ само повод за активирање старе политичке матрице.

Ивановић ту позицију гради деценијама. Његова јавна биографија није биографија новинара који је стајао изван система, већ човека који је из система израстао, у њему се формирао, потом са њим сарађивао, па се са њим сукобио када су се односи променили. Почетак тог пута везује се за титоградски омладински медијски амбијент, за редакције и структуре које у социјалистичкој Црној Гори нису биле независне школе слободног новинарства, већ део контролисаног друштвено-политичког механизма.

Омладински покрет у Титограду свакако није био дисидентски кружок. То је био простор у којем су се селектовали кадрови прихватљиви систему, људи који су знали границе дозвољеног, али и начине како се унутар тих граница напредује. У том кругу, уз имена која ће касније ући у медије, политику и бизнис, помињу се и Жељко Ивановић, Фахрудин Радончић, Шеки Радончић, Новица Ђурић и други актери једне генерације која је из омладинског новинарства ушла у много уносније и утицајније послове. Та генерација није настала у вакууму, већ у систему који је знао кога пушта у јавни простор.

Зато Ивановићева данашња поза моралног судије делује неуверљиво. Човек који је изашао из контролисаног социјалистичког медијског амбијента, који је потом градио позицију у Црној Гори Мила Ђукановића, који је годинама био део најмоћнијег медијског система у земљи, данас другима лепи етикете политичке инструментализације. Он као да рачуна да је јавност заборавила његов пут, његова савезништва, његове раскиде и његове користи од сваке фазе црногорске транзиције.

Посебно је важан период односа са Милом Ђукановићем. „Вијести” нису од првог дана биле оно што су касније саме о себи створиле као мит — тврђава слободе против режима. Њихов однос са Ђукановићевим системом био је сложен, дуг и политички користан за обе стране док је корист постојала. Прелом долази 2007. године, након напада на Ивановића у Подгорици. Од тог тренутка почиње нова биографија, Ивановић као жртва режима, „Вијести” као главна опозициона медијска сила, а Мило као архинепријатељ.

Тај прелом није избрисао претходну историју. Напротив, учинио ју је важнијом. Јер када неко из система изађе тек након сукоба око моћи, утицаја и интереса, онда његово касније позивање на чисту принципијелност мора бити читано са резервом. Ивановић није постао критичар Ђукановића зато што је од почетка био изван тог света. Он је постао критичар када је пукла равнотежа односа. Тај детаљ је кључ за разумевање његовог јавног наступа.

Слична логика види се и данас. Ивановић не брани Црну Гору од медијског утицаја. Он брани монопол једног идеолошког круга да одређује који је утицај дозвољен. Када су „Вијести” ушле у власничку структуру „Јунајтед медије”, то није представљано као проблем суверенитета, већ као медијски развој. Када се, међутим, један српски медијски власник појави као купац ИН4С-а, Ивановић укључује аларм као да је граница на Добракову пробијена тенковима. Та разлика у тону није случајна и открива суштину.

Ивановићу не смета крупан капитал у медијима. Не смета му ни регионални утицај. Не смета му ни идеолошки профилисан медиј. Све то постаје спорно тек када је српско, када долази из Београда, када се може повезати са Вучићем и када није под контролом „Вијести” или њиховог ширег политичко-медијског круга. Зато је напад на Сашу Благојевића у ствари напад на право Србије да у Црној Гори има медијски, културни и политички глас.

У том контексту треба читати и начин на који Ивановић у текст уводи Владимира Божовића и Гојка Раичевића. Није ту реч о озбиљној анализи њихове улоге. Реч је о покушају да се старе везе, стари односи и стара познанства претворе у доказ против српског медијског присуства. При томе се прећуткује да су поједини актери који су се кретали око ИН4С-а годинама имали проходност и у „Вијестима” и у другим круговима који данас глуме запрепашћење.

У тој зони посебно је занимљива фигура Гојка Перовића, свештеника који се у политичким полемикама одскора помиње и као „тетак Гојко”. Његово присуство у медијским и интелектуалним круговима, као и чињеница да је годинама имао додирне тачке и са ИН4С-ом и са „Вијестима”, показују да границе које Ивановић данас црта нису биле тако јасне док су одговарале одређеним интересима. Оно што је јуче било прихватљиво као канал утицаја, данас се проглашава опасношћу када више није у истом распореду снага.

Због тога Ивановићев текст делује као производ старог круга који жели да се дистанцира од онога што је и сам годинама користио. У њему се не види само нервоза због продаје ИН4С-а, већ и потреба да се један део прошлости пребаци на нове власнике, Србију и Вучића. Тако се одговорност старих актера релативизује, а пажња јавности усмерава ка Београду. То је позната техника: када у Црној Гори треба сакрити локалне односе, уведе се Србија као главни кривац.

Ивановић је мајстор те технике. Његове колумне годинама функционишу по истом обрасцу. Унутрашњи црногорски проблеми, локални интереси, личне амбиције, медијски сукоби и финансијске трансформације редовно се преводе у причу о Србији, Вучићу, СПЦ, БИА и српском свету. Тако се добија идеолошки чиста слика у којој „Вијести” и њихов круг представљају грађанску одбрану Црне Горе, док се свако ко долази са српске стране приказује као инструмент туђе политике.

Та слика је лажна не зато што у региону нема политичких утицаја, већ зато што Ивановић признаје само једну врсту утицаја као опасну. Западни, регионални, корпоративни или идеолошки блиски утицаји код њега немају исту тежину. Они се нормализују. Српски утицај се криминализује. То је суштина његовог приступа.

Продаја ИН4С-а у том тексту служи само као повод, док је стварна мета поново Србија, њен политички утицај у региону и Александар Вучић као његов највидљивији симбол. Ивановић не може да поднесе чињеницу да Србија данас има политичку стабилност, државну вертикалу, медијске актере, капитал и људе који могу да делују ван граница Србије без потребе да траже дозволу од подгоричких медијских комесара. То је оно што га суштински иритира.

У тој конструкцији Саша Благојевић је само ново име у већ познатом низу, у којем су се раније смењивали други људи, медији, политичари и инвеститори из Србије. Шема је увек иста: ако је неко из Србије и ако није под контролом антисрпског или аутошовинистичког круга у Црној Гори, онда се од њега прави претња. Није важно да ли је реч о медију, бизнису, цркви, култури или политици. Српско присуство се мора представити као опасност.

Истовремено, Ивановић избегава да сопствени медијски систем подвргне истим критеријумима. „Вијести” су годинама биле не само медиј, већ политички фактор. Утицале су на јавне кампање, политичке процесе, односе унутар власти, опозиције, црквених кругова и невладиног сектора. Њихова уређивачка политика није била пуко информисање, већ континуирано политичко позиционирање. Када се та чињеница изговори, Ивановић и његов круг то представљају као напад на слободу медија.

Управо ту лежи суштина проблема самопроглашеног Ловца на Змајеве. Ивановић медијске слободе не посматра као опште право, већ као привилегију круга којем припада. „Вијести” могу да утичу на политичке процесе, да обликују јавне кампање и да пресуђују актерима јавне сцене, али када се сличан простор отвори изван њихове контроле, нарочито ако долази из Србије, тај утицај се више не третира као медијска слобода, већ као претња.

Контроверзе које прате Ивановића додатно руше његову позицију моралног арбитра. Случај напада из 2007. и каснији судски епилог са Ђукановићем остају једна од најважнијих тачака његове јавне биографије. Тешке оптужбе изречене су у атмосфери сукоба, али нису добиле потврду какву је Ивановић очекивао пред судовима. Тај случај је показао границу између медијског утиска и доказиве чињенице, границу коју Ивановић у туђим случајевима радо брише, а у својим тражи да буде строго поштована.

Ту су и финансијске полемике које су годинама пратиле „Вијести” и њихове власнике. Кредити, банкарски аранжмани, оптужбе из афере „Атлас”, наводи конкурентских медија, деманти и контратужбе. Све то не значи да је свака оптужба против Ивановића доказана. Али значи да он није човек без терета, нити његова медијска кућа стоји изнад јавне провере. Управо зато његов тон према другима звучи као привилегија човека који би да буде тужилац, судија и власник архиве.

Значајан је и његов сукоб са Демократским фронтом. Тај сукоб је показао да Ивановић није био само противник ДПС-а, већ и противник оних српских политичких структура које нису прихватале да „Вијести” буду врховни тумач промена након 30. августа 2020. године. Када је пао Ђукановићев режим, „Вијести” су покушале да задрже улогу политичког филтера нове власти. Део просрпског блока то није прихватио. Тада је пукла и прича о „Вијестима” као неутралном савезнику промена.

Ивановић је из тог периода изашао са још израженијом потребом да српски политички фактор третира као проблем. У његовим текстовима Срби, Србија, СПЦ и Београд нису легитимни актери, већ стални осумњичени. Он им не приступа као политичким чињеницама, већ као безбедносним ризицима. То је суштина његовог ангажмана: да од медијске анализе прави идеолошку оптужницу.

Зато наслов „Казуј, Жељко, јеси ли вештица?” није пука досетка, већ прецизна слика Ивановићеве јавне улоге. Он годинама наступа као тумач скривених намера, препознаје завере тамо где му политички одговара, одређује ко је чији инструмент и стварност чита као да има монопол на оно што други не виде. Његова „пророчанства”, међутим, готово увек завршавају истом пресудом — Србија је проблем, Вучић је опасност, српски медији су пропаганда, а „Вијести” остају једина мера професионализма.

То више није новинарска позиција, већ облик медијске власти, а она, када се учврсти и навикне на сопствени утицај, постаје једнако самоуверена, искључива и арогантна као политичка власт коју наводно држи под контролом.

Саша Благојевић, као ни Србија, у овом случају немају обавезу да се правдају Жељку Ивановићу или било којој подгоричкој редакцији. Куповина медија није акт агресије, нити је присуство српског капитала у Црној Гори доказ политичке окупације. Србија има право на своје интересе, свој јавни глас и своје медијске актере у региону, баш као што то право имају и други, а Александар Вучић није дужан да од оних који га годинама представљају као дежурну опасност тражи дозволу за легитиман политички утицај Србије.

Ивановић право на интерес, утицај и медијски глас признаје свима, осим Србији. У томе је суштина његове политике и разлог што његов текст о ИН4С-у није анализа једне купопродаје, већ сведочанство нервозе круга који је навикао да сам одређује шта је у Црној Гори дозвољено српском фактору.

На крају, ова прича најмање говори о ИН4С-у, а још мање о професионалним стандардима. Она пре свега открива Жељка Ивановића као човека који је израстао из контролисаног система, градио медијску моћ у транзиционој Црној Гори, заратио са Милом Ђукановићем када је тај савез пукао, потом покушао да се постави као врховни арбитар постђукановићевске сцене, а данас сваки српски медијски потез у Црној Гори проглашава опасношћу. Његова забринутост није везана за судбину ИН4С-а, већ за чињеницу да Србија у Црној Гори више није само тема његових колумни, него актер који не пристаје да му „Вијести” одређују границе дозвољеног присуства.