Арјачкиње, барјачкиње

По­ли­тич­ки жи­вот Ср­би­је, у сво­јим нај­од­суд­ни­јим тре­ну­ци­ма, по­не­кад на­пу­шта те­рен ра­ци­о­нал­ног и под­се­ћа на деч­ју игру „Ар­јач­ки­ње, бар­јач­ки­ње”. Ме­ђу­тим, про­блем ни­је у са­мој при­ро­ди по­ли­тич­ке бор­бе, већ у то­ме што се стра­те­зи „про­бо­ја” пре­че­сто за­ле­ћу та­мо где је зид нај­твр­ђи, не ко­ри­сте­ћи ни ло­ги­ку, ни ја­сно де­фи­ни­сан про­грам. Да­нас, док се на хо­ри­зон­ту по­ма­ља­ју две ве­ли­ке мо­гућ­но­сти – из­бо­ри или те­мељ­на ре­кон­струк­ци­ја Вла­де – нео­п­ход­но је ана­ли­зи­ра­ти ка­ко су гре­шке из про­шло­сти об­ли­ко­ва­ле са­да­шњи дру­штве­но-по­ли­тич­ки тре­ну­так.

Да би­смо раз­у­ме­ли да­на­шњу па­то­ло­ги­ју де­ла по­ли­тич­ких ак­те­ра, мо­ра­мо се под­се­ти­ти нај­пре до­га­ђа­ја из ју­на 2023. го­ди­не. Та­да је део опо­зи­ци­је, за­сле­пљен „енер­ги­јом ули­це”, по­ву­као по­те­зе ко­ји ће у прав­ној исто­ри­ји Ср­би­је оста­ти за­бе­ле­же­ни као школ­ски при­мер „не­пи­сме­них зах­те­ва”. По­ста­вља­ње ул­ти­ма­ту­ма ко­ји ни­су би­ли у скла­ду с устав­ним ро­ко­ви­ма ни­ти с про­це­ду­рал­ним над­ле­жно­сти­ма, пре­тво­ри­ло је њи­хо­во не­за­до­вољ­ство у пра­зан по­ли­тич­ки ход. Та ге­не­за по­ли­тич­ке дез­о­ри­јен­ти­са­но­сти вр­ху­нац је до­жи­ве­ла пре тач­но го­ди­ну да­на. Сту­дент­ски по­крет у ма­ју 2025. го­ди­не, пот­по­мог­нут истом опо­зи­ци­о­ном ма­три­цом, иза­шао је у јав­ност са ста­вом у ко­јем је, па­ра­док­сал­но, пред­сед­ни­ка др­жа­ве на­звао „не­на­дле­жним” за кључ­не по­ли­тич­ке од­лу­ке, да би му исто­вре­ме­но ис­по­ру­чио зах­те­ве за рас­пи­си­ва­ње из­бо­ра. Та­ко­зва­ни сту­дент­ски пле­ну­ми, од та­да, пу­тем дру­штве­них мре­жа ско­ро сва­ко­днев­но ис­по­ста­вља­ју зах­тев за рас­пи­си­ва­ње ван­ред­них пар­ла­мен­тар­них из­бо­ра. У то­ме се кри­је и ду­бо­ка ло­гич­ка кон­тра­дик­ци­ја: ако је при­мар­ни ар­гу­мент про­те­ста да ак­ту­ел­на власт и њен нај­и­стак­ну­ти­ји пред­став­ник не ужи­ва­ју ле­ги­ти­ми­тет гра­ђа­на, при­род­ни­је би би­ло оче­ки­ва­ти од њих зах­тев за пред­сед­нич­ке из­бо­ре. Ин­си­сти­ра­ње на пар­ла­мен­тар­ним из­бо­ри­ма, ко­ји не ди­ра­ју у ман­дат пред­сед­ни­ка, са­мо је још је­дан до­каз су­штин­ског не­ра­зу­ме­ва­ња по­ли­тич­ког си­сте­ма. Та­ква ло­гич­ка вра­то­ло­ми­ја – про­гла­си­ти не­ко­га не­на­дле­жним, а за­тим од ње­га тра­жи­ти ре­ше­ње – ни­је са­мо прав­на ома­шка, већ при­зна­ње по­ли­тич­ке ка­пи­ту­ла­ци­је. Јер, прем­да су дру­штве­не мре­же мо­ћан алат за мо­би­ли­за­ци­ју, оне ни­су ин­сти­ту­ци­о­нал­ни до­но­си­о­ци од­лу­ка.

Мај­ска „бор­ба” пре­се­ли­ла се ове го­ди­не на улич­не бан­де­ре кроз сво­је­вр­сни „рат на­леп­ни­ца­ма”. Есте­ти­ка ме нео­до­љи­во под­се­ћа на 1996. го­ди­ну и култ­ни кон­цепт „Го­тов је”, али ту се сва­ка слич­ност за­вр­ша­ва. Да­на­шње на­леп­ни­це с по­ру­ком „Сту­ден­ти по­бе­ђу­ју” де­лу­ју као про­глас у мар­ке­тин­шком ва­ку­у­му. У озбиљ­ној по­ли­ти­ци по­бе­да не мо­же би­ти гла­гол у са­да­шњем вре­ме­ну ако за њу ни­су ис­пу­ње­ни усло­ви. Про­кла­мо­ва­ти по­бе­ду уна­пред, без ја­сног пла­на ка­ко во­ди­ти др­жа­ву на­кон те „по­бе­де”, са­мо је јеф­тин мар­ке­тин­шки трик.

Та­ко смо до­шли до си­ту­а­ци­је у ко­јој се јед­на стра­на ба­ви ак­ти­ви­змом, а дру­га ну­ди кон­кре­тан, кра­так и ја­сно фор­му­ли­сан по­ли­тич­ки про­грам. На­ја­ва пред­сед­ни­ка др­жа­ве о сма­ње­њу бро­ја ми­ни­стар­ста­ва су­ге­ри­ше да се по­ли­тич­ка ди­на­ми­ка мо­же про­ме­ни­ти уну­тар са­мих ин­сти­ту­ци­ја, а не на ули­ци. Озбиљ­но ба­вље­ње по­ли­ти­ком зах­те­ва це­лог чо­ве­ка ко­ји је спре­ман да не­пре­ста­но учи, бу­де ме­ђу љу­ди­ма и су­зби­ја соп­стве­ну су­је­ту. Сту­дент­ски по­кре­ти че­сто гу­бе из ви­да да је озбиљ­на по­ли­ти­ка те­жак и од­го­во­ран по­сао ко­ји не мо­же да се све­де са­мо на не­дељ­ну шет­њу. То је сва­ко­днев­ни рад ко­ји под­ра­зу­ме­ва од­ла­зак на те­рен, фор­ми­ра­ње од­бо­ра, ома­со­вље­ње члан­ства и из­ра­ду озбиљ­них ло­кал­них про­гра­ма. Од­го­вор на пи­та­ње „Ар­јач­ки­ње, бар­јач­ки­ње, ко­га ће­те?” од­но­сно ко ће про­би­ти зид, а ко ће оста­ти да др­жи ли­ни­ју од­го­вор­но­сти, зна­ће­мо уско­ро. Јер, на кон­цу, по­бе­да се не ле­пи – она се гра­ди.

*Спе­ци­ја­ли­ста по­ли­ти­ко­лог за ме­ђу­на­род­не по­сло­ве

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек уређивачку политику листа