У Србији нема више ко да бере воће

Сезонски берачи јагода у Србији дневно могу да зараде и до 6.000 динара, радећи од седам до 17 часова. Ипак, пољопривредници имају велики проблем: тешко је пронаћи поуздану радну снагу, јер брање овог слатког и нежног воћа није лак посао. Газде често нуде веће дневнице, али ни то некад не помаже. Такав проблем имају и Видићи, из села Златарић код Ваљева. Ове године у њихових 11 пластеника јагода раде сви чланови породице, јер нико други не жели да обавља овај посао.

Пољопривредник Мирко Видић истиче да је од саме производње теже пронаћи вредног радника, посебно јер у овом делу Србије има све мање младих који желе да раде на пољу. Ове године Видићи имају 14 пластеника мање него лане, када их је било 25.

– Ако у пластенику остане само пет трулих јагода, цео ће бити погођен од трулежи. То нам се прошле године десило, јер радници нису успели да их оберу како треба иако им је дневница била позамашна – каже Видић.

Откупна цена јагода ове године је око 450 динара по килограму. Породица Видић каже да се од производње може живети, али проблем је што нико други не жели да ради, нити може да одради посао као они.

– Често ујутро нађем гајбу обраних јагода које су пропале јер нису правилно ускладиштене. Такве јагоде нико неће да откупи – додаје он.

На сезонском нивоу, ово домаћинство произведе око 4,5 тона јагода. За сада Видићи немају додатне раднике, али планирају да их ангажују када ноћи постану топлије, јер ће тада воће почети брже да зри.

Многи пољопривредници су одустали од јагода због хроничног недостатка берача. Један од њих је Горан Човић из села Миличиница, који се годинама бави производњом воћа.

– Немам јагоде већ три године, али имамо три хектара под трешњама, хектар под крушкама и 22 хектара шљиве. У нашем селу више нема младих, тако да на њих не можемо да рачунамо када крене берба. Остаће нам само старији, а већина њих живи довољно добро од својих пензија, па немају потребу да раде на пољу – каже Човић.

Овај газда је део производње преусмерио на дестилерију за прављење ракије од шљиве, где посао обавља машина.

– За то ми није потребна радна снага. Једино су ми потребни резачи воћа, али квалитетних резача нема иако дневнице иду од 70 до 100 евра – открива он. Мада су му потребни и берачи трешања, посао на крају раде чланови домаћинства.

– Немамо кога да ангажујемо, старији једноставно не могу да обављају тај посао. Имамо испомоћ на добровољној бази, али проблеми у комшилуку настају због неких неодговорних радника иако дневно зарађују око 5.000 динара. Зато сам морао и да затворим сушару за шљиве пре три године, јер нема ко да ради – додаје Човић.

Сезонски послови могу се обављати на основу уговора о раду на одређено време или уговора о привременим и повременим пословима. Према подацима НАЛЕД-а, путем електронског система за пријављивање сезонских радника, у Србији је регистровано око 109.000 сезонских радника. Ипак, неформално запошљавање често представља проблем, јер непријављени радници немају основна права, док држава губи приходе.

– Увођењем система за сезонско запошљавање постигнут је значајан напредак. Од 2019. до априла 2026. регистровано је више од 109.000 радника и уплаћено више од 2,3 милијарде динара пореза и доприноса – наводе у НАЛЕД-у и додају да би ова реформа могла да се примени и у другим секторима погођеним сивом економијом, као што су грађевинарство и угоститељство.