У срцу генерације

Од нашег специјалног извештача
Берлин – После пројекције још у првим данима 59. Берлинског фестивала, савремена минималистичка драма „Сви други” младе немачке редитељке Марен Аде (рођена 1976. у Карлсруеу, дебитовала са филмом „Шума за дрвеће” и 2003. освојила специјалну награду жирија у Санденсу) добила је изврсне критике и уврстила се међу фаворите. Стога је одлука жирија да се ауторка награди Гран пријем (равноправно са Адријаном Бинијезеом редитељем филма „Гигант”), а глумица Биргит Минишмајер „Сребрним медведом” за најбољу женску улогу, наишла на велико одобравање и публике и критике. 

Образложење жирија било је и више него јасно – „Сви други” је од оне врсте филмова који истражују начине за боље тумачење и разумевање важних тема нашег времена. А све то кроз причу о младом, неусклађеном пару на летовању у Сардинији – чија се веза опасно пољуља када у летовалишту сретну колегу са посла, много успешнијег од њих – у стилски дотераном и драматуршки чврсто утегнутом филму о потрази за материјалном срећом...

Тема филма „Сви други” је усамљеност, изолација, депресија, дакле нешто што је толико пута већ виђено у филмовима, али сте Ви од нечега што се зове обичан, свакодневни живот начинили необичан и узбудљив филм?

Свакодневни конфликти међу такозваним обичним људима, партнерима у вези, колегама, могу бити моћна и драматична прича уколико је тако испричате. Ствари и ситуације кроз које људи пролазе сваки дан, а на које ни сами не обраћају велику пажњу јер је то постао део свакодневне рутине, могу прерасти у драму, чак и у трилер. Иако мој филм због аутентичности делује документаристички, све је плод фикције.

Поменули сте аутентичност а она је, мишљења сам, најизраженија у невероватно спонтаним дијалошким линијама филмских ликова, тако да се неком може учинити да је реч о врсним глумачким импровизацијама?

Никаквих импровизација није било јер је мој сценарио настајао дуго, уз обраћање пажње и на најситније детаље. Једноставно, ја тако пишем и дуго времена проводим пишући дијалоге. У припремама за снимање, заједно са глумцима, провела сам доста времена пробајући сцене и дијалоге. Све је увежбано пре почетка снимања, глумци су савладали комплетан сценарио, јер сматрам да је он темељ филма. Када имате добар сценарио и добру глумачку поделу, мало је тога што може да крене наопако.

Шта је било теже написати, женски или мушки лик?

Када пишем сценарио за филм, крећем од ликова. Ко су они, какви су, у каквом су односу? У свом првом филму „Шума за дрвеће” имала сам идеју о сасвим одређеној жени, а у филму „Сви други” фокусирала сам се на неусклађени љубавни пар. Гити је непопустљива, снажна, пуна живота, а Крис је меланхоличан, склон размишљању. Тек када сам изградила та, и таква, два лика, почела сам да размишљам каква би се врста приче дала испричати о њима. Зато сам решила да их „пошаљем” на летовање, да их изместим из заједничког стана и свакодневице и да се фокусирам на њихов међусобни однос, и односе које стварају са другим људима. Тако се рађају сви конфликти.

И Биргит Минишмајер и Ларс Ајдингер делују као да им је угодно у кожи ликова Гити и Криса, иако им је камера прилазила често клаустрофобично блиско и интимно? Имали су поверења у Вас?

Још током проба рашчистили смо све могуће дилеме и ја сам им јасно ставила до знања да ће ово бити глумачки филм и да је на њима главно тежиште. Све снимајуће пробе радили смо у дворишту моје куће, у опуштеној атмосфери. На самом снимању дозвољавала сам да се сцене понављају колико год треба, како би се постигла жељена интимност.

Занимљиво је да у филму рад камере није сложен нити захтеван, а уочљив је и недостатак музике. Минимализам?

Није у питању искључива жеља за минималистичким редитељским поступком. Једноставно, мишљења сам да сваки гест филмских јунака, сваки поглед њихових очију, може да буде снажнији, чистији и искренији уколико га „не ометам” сниматељским бравурама, камером у захтевном покрету или музиком с којом се, уобичајено, појачава утисак или значење одређене сцене. Крајњи резултат филма тако може бити бољи и јачи.

Ваш филм плени и префињеним хумором, који се рађа и из менталитета генерације модерних 30-годишњака што жуде за економском срећом и сигурношћу, начина на који говоре, уобичајеног сленга с којим размењују осећања. Генерацијски филм?

Пар о којем говори мој филм је приближно мојих година. Они су млади и образовани, различито су амбициозни, а Крис је и архитекта што је слично послу редитеља. Има доста паралела са мојим личним афинитетима и ставовима према животу и људима, али су они ипак плод моје маште. Међутим, слажем се са Вама, можемо овај филм назвати и генерацијским филмом.

Многи су били изненађени што је Ваш мали, нискобуџетски филм одабран за такмичарски програм Берлинског фестивала, за разлику од филмова неких много познатијих немачких аутора?

Морам да признам да сам и сама била изненађена, али и полудела од среће када сам сазнала да ће се „Сви други” такмичити за главне фестивалске награде. То је невероватан успех, јер ми је ово тек други филм у каријери. На овакве ствари никада не можете рачунати унапред, можете их само сањати. Што се тиче коментара да је мој филм мали, јер му је и буџет такав, могу само да кажем да је он за мене велики као кућа и да само ја знам како ми је било тешко да га створим – истовремено радећи и као сценариста, и као редитељ, и продуцент.