Живот у туђој слободи

„Ми, Албанци, желимо и хоћемо да помогнемо… Ми, Албанци, подржавамо и охрабрујемо… Ми, Албанци, тражимо и захтевамо… Ми, Албанци, добили смо подршку и применићемо законе по највишим светским стандардима”.

Ове реченице поновили су у протеклих годину дана безброј пута званичници из Приштине. Њихове уопштене косовске мантре нису никоме помогле: расељени се нису вратили; слобода се мери употребом матерњег језика на појединим местима; струје, воде и посла нема; економија је у колапсу.

Но, у међувремену се на филозофији ове мантре установила једна важна неформална етничка институција, ослоњена на митске и скорије жртве албанског народа. Њено име је садржано у две речи: Ми, Албанци!

Та институција је креирала етничку пројекцију слободе и довела у питање могућност постојања институција које се не заснивају на етничким циљевима. Полицајац, чиновник шалтерски радник или продавац биће боље расположен ако му се прво прозбори која реч на албанском. То је знак погнуте главе, или иницијације, тако ће лакше проћи.

Куцањем на непостојећа врата институције „Ми, Албанци” могу бити решени сви проблеми, може се преко ноћи постати министар, могу се обезбедити привилегије. Срби, Роми, Горанци, Турци, Бошњаци, Хрвати, присиљени су или се присиљавају да живе албанску пројекцију слободе која не зависи од институција закона и одговорности, мада су, да парадокс буде већи, управо те институције на основу националног посла и етничких циљева задужене за њену имплементацију.

Слободу не могу промовисати институције у чије је основе као важан елеменат уграђен култ жртве албанског етноса. Сви остали се, у различитим облицима, присиљавају да живе тај туђи култ жртве. Делови етничких група су приморани да му се прећутно повинују: са оправдањем да ово мора проћи (Турци и Хрвати); да га лажно прихвате као свој проналазећи своје често измишљено место и улогу у њему (Бошњаци, Муслимани); да се плаше од тога што припадају другом језику, нацији, агресору (Срби, Роми, Горанци); да развију нови идентитет и побегну у њега ради заштите од опасне блискости са Ромима и Србима (Ашкалије, Египћани).

Овакав концепт обавезује доминантну етничку групу да стално „чува вредности”, а од појединца се очекује да пружи допринос и примени слободу. У тој примењеној слободи други и другачији имају два пута: дуги процес сеоба или пристајање на туђу слободу, што опет значи нестанак. Зато је већина одлучила да своју будућност види далеко одавде, а списак српских места у којима остају само старци увећава се. Из Пасјана код Гњилана иселило се 109 породица, а у Чаглавици код Приштине све је на продају.

„Повела сам децу са собом и возила се дуго градским аутобусом”, прва је реченица у писму новинарке К. Ј. која се са породицом одселила у Норвешку и затражила азил. Јованка је одрасла на приштинској улици, избегла је 1999. године у Чаглавицу, никада није говорила о слободи, а са свих путовања изван енклаве враћала се са причама о тобогану и обданишту са вртешком и љуљашкама. То је оно што нису имала њена деца.

(Аутор је главни уредник „КиМ радија” и „Гласа југа” из Чаглавице код Приштине)