Поносан на презиме

До средине минуле седмице директор Института за лечење и превенцију срчаних и реуматских болести Нишка Бања, доц. др Милан Лазаревић, решењем Владе Србије именован је за новог директора Универзитетско-клиничког центра у Нишу. Рођен је септембра 1983. у Нишу и један је од најмлађих директора нишког клиничког центра у историји ове установе. Наставник је на Медицинском факултету у овом граду (који је завршио у року и са највишом оценом) – доцент је на Катедри за имунологију и микробиологију, специјалиста хематологије и једини лекар трансфузијске медицине у УКЦ Ниш. Активно је у политици релативно кратко – октобра 2023. је постао члан СНС-а, за градског одборника те странке изабран је августа 2024. Истовремено је председник локалног Покрета за народ и државу, као и председник привременог Савета новооснованог Факултета српских студија у оквиру Универзитета у Нишу.

Прво страначко ангажовање објаснио је речима „да је Србија у деликатној, можда и најтежој ситуацију у 21. веку” и „да је нашој држави неопходно јединство како би се сачувала отаџбина”. Неке од запамћених његових и акција покрета биле су помоћ сиромашнима на југу и југоистоку Србије и одбрана графита „Кад се Војска на Косово врати” у нишкој ОШ „Ратко Вукићевић”. Тада је рекао „да су Јевреји чекали 2.000 година и вратили се у Јерусалим”, упитавши зашто би некоме сметао, иначе загарантовано резолуцијом УН 1244 повратак српске војске на КиМ. Нагласивши да ће се то сигурно догодити, излагање је завршио речима: „Видимо се идуће године у Призрену, живела Србија.„

Сарађује са свима, не дели људе по страначким опредељењима, већ на пријатеље и оне друге. За њега је једном пријатељ увек пријатељ. Тако је остао, тврди, у добрим односима и са др Драганом Милићем из опозиције у градском парламенту, са којим је дуже од деценије радио на Клиници за кардиохирургију УКЦ-а Ниш, где је, како истиче, „увео низ иновација које су унапредили клиничку праксу и резултате лечења”.

За себе каже да је храбар. Од детињства, прича др Милан Лазаревић, памти речи оца „да је храбар човек онај који не побегне, него остане и бори се”. Једино је, признаје, страховао као средњошколац, када је у време агресије НАТО-а на нашу земљу, у Нишу био сам са мајком Олгом. Отац, генерал Владимир Лазаревић, који је предводио српску војску у одбрани Косова, и двојица браће, Мартин и Владан, током целе агресије били су на ратиштима у јужној српској покрајини.

Истиче да се често суочавао са проблемима и тешкоћама, али није одустајао. Прочитао је давно и запамтио речи једног умног човека који је казао да „треба ићи корак по корак, не мора се одмах видети цело стубиште. Важан је први корак, после је све лакше”.

Не придаје посебан значај томе што се његово напредовање у каријери врло често повезује са чињеницом да је син генерала Владимира Лазаревића. Каже да су оспоравања и завист у Србији нормалне, и да се он поноси чињеницом ко му је отац и из какве је куће. Свестан је, каже, „да су људи који поседују врлине, храбрости и карактер, увек неугодни онима који то немају”.

Посвећен је породици, дванаестогодишњој кћеркици и супрузи. Свакодневно обилази родитеље, дружи се са браћом и њиховим породицама, са кумовима и пријатељима. Не воли да губи време у ресторанима и кафићима, у празним разговорима.