Између Бановог брда и Карабурме

За Партизан је његов данашњи окршај против Чукаричког на Бановом брду (16 часова) нека врста првог полувремена. Друго, за њега исто толико важно, је вечерас (20 ч) на Карабурми, где гостује Војводина.

У борби за друго место на табели и визу за пут ка Лиги Европе „црно-белима” сопствена победа ништа не значи, ако Новосађани освоје сва три бода против ОФК Београда. Истина, предстоји и последње коло, али је тешко да се претпостави да ће новосадски „црвено-бели” код куће да испусте прилику.

У овом тренутку у Хумској улици имају озбиљног савезника. То је исцрпљеност Новосађана у финалу Купа Србије у коме су, после 120 минута, на пенале остали без пехара. Они не само што су физички истрошени, јер су у беспоштедној борби од пуна два сата исцедили и последњи атом снаге, него им је, несумњиво, и душа рањена, пошто нису однели трофеј, који им је већ био у рукама (водили су с 2:0 против Црвене звезде).

Да ли су њени играчи кадри да надвладају све те отежавајуће околности, плус што „плаво-бели” играју добро, а и растерећени су, нико не може са сигурношћу да каже. У сваком случају, закључна оцена Војводине за ову сезону зависиће управо од онога што покаже на Карабурми.

Партизан је зимус маштао о пехару шампиона, који није унео у своје витрине још од 2017. Врло брзо га је стварност не само разуверила да није дорастао првом месту, него да није заслужио ни друго. Истина, воз још није отишао, али вагон за вицешампиона је резервисао други, па ако он откаже...

Дакле, и он је, као и Војводина, под притиском да мора да победи. Истина, његови играчи су одморнији од Новосађана, али то не мора да буде пресудно. С Партизаном већ дуго ништа није сигурно. Он никако да научи лекције, које је прошао и уместо да обрађује нова поља и убире већи принос, изнова стаје на исте грабуље. Мало-мало, па процури да нешто није у реду у клубу, у свлачионици, на терену. Колико је та пукотина широка и дубока не може да се измери, али је природно да се живци тање због незадовољајућих резултата.

Разуме се да „црно-бели” треба да изгарају као да се боре да буду шампиони. Кроз такве утакмице се играчи кале, мада је време показало да из тога Партизан не уме да извуче неку вајду. Ипак, нипошто не сме да се помири с тим. Због тога би морао да већ сада, без обзира што се не зна ко ће из садашњег кадра, од управе, преко стручног штаба до играча, да остане ту за наредну сезону, да потражи начин како да води битке које следе.

Партизан је пре шест година, баш у финалу Купа Србије, јурио у Нишу предност Војводине од 2:0. Стигао ју је кад је истицало време поготком Павловића, вероватно и лепшим од онога који је недавно дао против Саудијске Арабије, и онда чекао да у продужецима прође време. Црвена звезда је у среду била пред истоветним задатком, није га ни она решила на продужетке, али јесте на пенале. „Црно-бели” тада нису искористили што су ошамутили противника и оставили су му могућност да дође до ваздуха. Понављају се и њихови неодлучни уласци у окршаје. Уместо да од почетка јуришају с исуканим сабљама и истуреним копљима, они тапкају у месту чекајући развој догађаја. Нема планских маневара, усклађених напада, нити добро увежбане одбране, па се све углавном своди на сплет околности.

А не мора тако да буде. Против Црвене звезде су у сва три окршаја у овој сезони личили на необучене регруте, док су јој неки задали озбиљне ударце. Војводина ју је, на пример, два пута оборила на обе плећке у шампионату, а у финалу је после 90 минута било 2:2, Нови Пазар ју је изненадио у Београду, Железничар јој је узео бод у Панчеву... Партизан јој готово није ни припретио.

Због тога би данашњи окршај на Бановом брду и онај, кроз седам дана, у последњем колу, код куће против Радника, морали да буду схваћени као квалификације за наредну сезону, као битка на живот и смрт. Да не буде лутања на бојном пољу кад почне фудбалска 2026/2027.

И. Цветковић