Između Banovog brda i Karaburme

Za Partizan je njegov današnji okršaj protiv Čukaričkog na Banovom brdu (16 časova) neka vrsta prvog poluvremena. Drugo, za njega isto toliko važno, je večeras (20 č) na Karaburmi, gde gostuje Vojvodina.

U borbi za drugo mesto na tabeli i vizu za put ka Ligi Evrope „crno-belima” sopstvena pobeda ništa ne znači, ako Novosađani osvoje sva tri boda protiv OFK Beograda. Istina, predstoji i poslednje kolo, ali je teško da se pretpostavi da će novosadski „crveno-beli” kod kuće da ispuste priliku.

U ovom trenutku u Humskoj ulici imaju ozbiljnog saveznika. To je iscrpljenost Novosađana u finalu Kupa Srbije u kome su, posle 120 minuta, na penale ostali bez pehara. Oni ne samo što su fizički istrošeni, jer su u bespoštednoj borbi od puna dva sata iscedili i poslednji atom snage, nego im je, nesumnjivo, i duša ranjena, pošto nisu odneli trofej, koji im je već bio u rukama (vodili su s 2:0 protiv Crvene zvezde).

Da li su njeni igrači kadri da nadvladaju sve te otežavajuće okolnosti, plus što „plavo-beli” igraju dobro, a i rasterećeni su, niko ne može sa sigurnošću da kaže. U svakom slučaju, zaključna ocena Vojvodine za ovu sezonu zavisiće upravo od onoga što pokaže na Karaburmi.

Partizan je zimus maštao o peharu šampiona, koji nije uneo u svoje vitrine još od 2017. Vrlo brzo ga je stvarnost ne samo razuverila da nije dorastao prvom mestu, nego da nije zaslužio ni drugo. Istina, voz još nije otišao, ali vagon za vicešampiona je rezervisao drugi, pa ako on otkaže...

Dakle, i on je, kao i Vojvodina, pod pritiskom da mora da pobedi. Istina, njegovi igrači su odmorniji od Novosađana, ali to ne mora da bude presudno. S Partizanom već dugo ništa nije sigurno. On nikako da nauči lekcije, koje je prošao i umesto da obrađuje nova polja i ubire veći prinos, iznova staje na iste grabulje. Malo-malo, pa procuri da nešto nije u redu u klubu, u svlačionici, na terenu. Koliko je ta pukotina široka i duboka ne može da se izmeri, ali je prirodno da se živci tanje zbog nezadovoljajućih rezultata.

Razume se da „crno-beli” treba da izgaraju kao da se bore da budu šampioni. Kroz takve utakmice se igrači kale, mada je vreme pokazalo da iz toga Partizan ne ume da izvuče neku vajdu. Ipak, nipošto ne sme da se pomiri s tim. Zbog toga bi morao da već sada, bez obzira što se ne zna ko će iz sadašnjeg kadra, od uprave, preko stručnog štaba do igrača, da ostane tu za narednu sezonu, da potraži način kako da vodi bitke koje slede.

Partizan je pre šest godina, baš u finalu Kupa Srbije, jurio u Nišu prednost Vojvodine od 2:0. Stigao ju je kad je isticalo vreme pogotkom Pavlovića, verovatno i lepšim od onoga koji je nedavno dao protiv Saudijske Arabije, i onda čekao da u produžecima prođe vreme. Crvena zvezda je u sredu bila pred istovetnim zadatkom, nije ga ni ona rešila na produžetke, ali jeste na penale. „Crno-beli” tada nisu iskoristili što su ošamutili protivnika i ostavili su mu mogućnost da dođe do vazduha. Ponavljaju se i njihovi neodlučni ulasci u okršaje. Umesto da od početka jurišaju s isukanim sabljama i isturenim kopljima, oni tapkaju u mestu čekajući razvoj događaja. Nema planskih manevara, usklađenih napada, niti dobro uvežbane odbrane, pa se sve uglavnom svodi na splet okolnosti.

A ne mora tako da bude. Protiv Crvene zvezde su u sva tri okršaja u ovoj sezoni ličili na neobučene regrute, dok su joj neki zadali ozbiljne udarce. Vojvodina ju je, na primer, dva puta oborila na obe plećke u šampionatu, a u finalu je posle 90 minuta bilo 2:2, Novi Pazar ju je iznenadio u Beogradu, Železničar joj je uzeo bod u Pančevu... Partizan joj gotovo nije ni pripretio.

Zbog toga bi današnji okršaj na Banovom brdu i onaj, kroz sedam dana, u poslednjem kolu, kod kuće protiv Radnika, morali da budu shvaćeni kao kvalifikacije za narednu sezonu, kao bitka na život i smrt. Da ne bude lutanja na bojnom polju kad počne fudbalska 2026/2027.

I. Cvetković