Марта Кос у мисији адвоката Приштине

Покушај да на мала врата Приштина изађе из изолације и да се преко албанских лобиста у Европској унији ова територија представи као легитимна и легална творевина – тако би могла да се протумачи изјава Марте Кос о „охрабрујућем” развоју догађаја у вези са пет чланица ЕУ које не признају тзв. Косово. Порука европске комесарке за проширење могла би да значи и да се догађа нешто далеко од очију јавности у дипломатским круговима, јер не постоји ниједан сигнал да било који од тих пет непризнавача у оквиру Уније намерава да промени свој став, који је веома чврст по овом питању.

Убрзо након ове објаве, уследила је и прва посета Марте Кос Приштини, а уочи тога из Европске комисије је саопштено да ова посета наглашава непоколебљиву подршку ЕУ „европској перспективи Косова и потребу за брзим и одлучним реформама како би се унапредио пут ка европским интеграцијама”. Европска комесарка се састала са премијером привремених приштинских институција Албином Куртијем, а у заједничком обраћању је поручила да пут ка чланству у ЕУ директно зависи од успеха у дијалогу са Београдом и у спровођењу реформи.

Нагласила је да „то значи и потребу решавања питања везаних за српске институције на инклузиван начин, у консултацијама са српском заједницом и у оквиру дијалога”. Међутим, на питање да ли ће ЕУ условити Србију у напретку на европском путу „привођењем правде одговорних за Бањску”, Марта Кос је рекла да је то веома важно питање за европски пут Србије. „То произлази из нон-пејпера из новембра 2024. о привржености Србије да се то реши и наравно очекујемо да се то имплементира”, рекла је она, а на позиве на дијалог Курти је реаговао новим оптужбама и постављањем услова.

Шта год да је по среди у случају поруке о „охрабрујућем” развоју када је реч о пет држава које не признају тзв. Косово и посете европске комесарке Приштини, једно је извесно – да се Србија, на основу изјава са појединих адреса из Брисела, суочава са снажним и свакодневним притисцима. То потврђује и објава која се тек касније испоставила као нетачна, да су замрзнута средства која Србија добија од Европске уније. Константни притисци сведоче да се иза кулиса одвијају процеси који имају циљ да сломе Београд који би, по ставовима неолибералних снага на Старом континенту, требало да доведу до узајамног признања Србије и њене територије Косова и Метохије. У финишу геополитичких преслагивања у Европи и свету, западни део међународне заједнице који губи право које је сам себи дао, да по својој вољи, махом насилно, одређује ко ће једном земљом управљати и какве ће одлуке доносити.

Нерешени статус Косова и Метохије им је кост у грлу коју желе што пре да реше. Остале државе које воде суверенистичку политику отворено говоре да је Космет преседан са становишта међународног јавног права, какав би се већ сутра могао применити и на њиховим територијама. То су препознали пре свих, пет чланица Европске уније – Румунија, Словачка, Кипар, Шпанија и Грчка, које не признају независност Косова, а прича о томе да би неке од њих могле да промене став поново је актуелизована.

Поводом тога председник Србије Александар Вучић рекао је да је за неке земље сигуран да неће „окренути плочу”, али да у једну није. „Али не желим да износим јавну сумњу, јер то нису урадили. И док то не ураде, наши су велики пријатељи”, рекао је он.

Није никаква тајна да је на једној конференцији, о којој је писао познати немачки дипломата Вили Вимер, а коју су организовали Американци крајем априла 2000. године управо у Братислави и где су присуствовали високи политичари садашње Европске уније, донета одлука да се независност Космета мора признати у границама у којима је сада и у оквиру НАТО-а. Иако је одлука донета једногласно, сама чињеница да се о томе још говори више од четврт века касније, говори да за тако нешто још нема консензуса и да се овакве изјаве повремено пласирају као један вид притиска. И то не само на тих пет држава чланица Уније, него и на Србију, која би могла да се евентуално поколеба и да сама направи неки неопрезан потез који би у европским центрима моћи могао да се протумачи као нека врста конклудентног признања Косова. Према томе, изјава Марте Кос је усмерена ка државама чланицама ЕУ које нису признале независност такозваног и лажног Косова, него је ово и својеврсни вид притиска на Београду.

Каријерни дипломата Зоран Миливојевић каже да је питање решавања косовског проблема високо на агенди Европске уније и да се о томе интензивно разговара, али и да је тешко да ће Шпанија, Грчка, Кипар, Словачка и Румунија променити став. За „Политику” истиче да су свакако преговори са тих пет држава један од циљева Европске комисије како би се, на неки начин, испоставио неки предлог за решење косовско-метохијског питања. „Ништа мање није важна ни порука да се питање Косова и Метохије високо котира на агенди Европске уније и да се та прича, због геополитичких разлога, на неки начин убрзава. То можемо да закључимо из неких других информација, рецимо из актуелизовања питања чланства Косова у Савету Европе, као и из притисака Немаца и Британаца у том правцу. Мислим да је изјава Марте Кос дата у том контексту”, каже Миливојевић.

Када се погледају земље које не признају независност Космета, у дипломатским круговима се може чути да су две од тих држава најсигурније да никада неће повући тај потез. Ту се мисли на Кипар из разлога северног дела Кипра који је под турском окупацијом и управо због тога је тешко очекивати такав преседан. Са друге стране, Шпанија, која од изласка Велике Британије из ЕУ има све већи утицај, али и довољно политичке моћи да се одупре притиску, има и своје разлоге зашто неће да призна независност Косова. Као главни разлози су чињенице да на својој територији имају регионалне владе које имају сличне амбиције као косовски Албанци, што се могло видети протеклих деценија.

Остале три државе јесу више изложене том изазову. Словачка, Румунија имају своје проблеме, али не тако велике у том територијалном смислу. Грчка подржава Кипар, али са друге стране, у јавности је било назнака да би у будућности могла да подлегне притиску по питању признања тзв. Косова.

Управо се у дипломатским круговима може чути да је наводно Атина највише притиснута, иако су грчки званичници демантовали да планирају признање. Такви гласови су ипак, најгласнији у неким српским медијима него у Грчкој, као да има код нас и оних који то прижељкују због својих политичких интереса на опозиционом спектру. Наводно, унутар Министарства спољних послова Грчке постоји једна група дипломата која мисли да би било корисније за грчке националне интересе да се приближи Албанији. Они процењују да ако Грчка призна независност Косова, корист ће бити већа него да одржава односе са Београдом, који се више базирају на традицији и емоцијама.

Када се анализира пет држава ЕУ које не признају једнострано проглашењу независност Косова и Метохије, искусни дипломата Зоран Миливојевић сматра да тешко може доћи до промене става. „Када је реч о Шпанији, тешко да има шансе да промени став, зато што су разлози због којих она не признаје КиМ и даље актуелни, пре свега питање Каталоније и Баскије. За Кипар мислим да има најмање шансе за промену става, јер би тиме ушао у замку да мора да доведе у питање и сопствени територијални проблем, односно север земље. Грчка је везана кипарским питањем и то је за њу питање територијалног интегритета Кипра и грчко национално питање. Не признаје самопроглашену независност Косова пре свега због Кипра. Она сама, као држава, нема директан разлог за такав став, али кипарско питање је за њу стратешко национално питање”, каже Миливојевић.

Када је реч о Румунији, Миливојевић истиче да је њен мотив пре свега принцип. „Она у том контексту има у виду и историјска питања, укључујући Бесарабију. У последње време, поново се помиње уједињење Молдавије и Румуније и увођење румунског језика као званичног у Молдавији. Тај процес даје додатну тежину румунском принципијелном ставу. Букурешт се држи тог принципа и никада се није одрекао става према Бесарабији. Сматрам да је то њихов кључни мотив. Остаје Словачка. Ту је питање словачко-мађарских односа. Имамо нову власт у Мађарској и видимо да се национална политика не мења. За Словачку је то такође принципијелно питање и не очекујем промену става, иако очигледно постоји одређени притисак и активности у том правцу”, наводи Миливојевић.

Додаје да би Марта Кос под охрабрујућим знацима могла да мисли и на тзв. Охридски споразум. „Могуће је да на тој основи госпођа Кос и Европска комисија граде своју позицију, јер све чланице ЕУ то прихватају и јер се инсистира да је охридски споразум правно обавезујући. То је оно што Србију обавезује у преговарачком оквиру као завршни чин нормализације. Могуће је да се на томе гради стратегија и да се тиме превазиђе чињеница да пет држава не признаје Косово и Метохију”, истиче Миливојевић.

А политичка аналитичарка Милана Вуковић каже да је недавна изјава Марте Кос о наводној могућности да пет чланица ЕУ које нису признале независност тзв. Косова, промене своју одлуку, отворила бројна питања о томе који је мотив за овакво иступање баш у овом тренутку и да ли је то само одраз личне пројекције или има утемељење засновано на чињеницама. За „Политику” каже да без икакве сумње, коначно решавање питања независности и међународног признања тзв. Косова јесте један од дугогодишњих циљева које је бриселска администрација поставила испред себе.

„Управо је непризнавање лажне косовске државе један од главних симбола изостанка консензуса између до тада врло компактне и хомогене политике Европске уније, будући да се пет чланица ове организације већ више од 18 година чврсто држи свог принципијелног става према заштити територијалног суверенитета и интегритета наше земље. Одмах након изјаве европске комесарке, званичници Румуније и Словачке су издали саопштења у којима се децидно наводи да остају при свом ставу и да питање евентуалног признавања није уопште тема која се помиње у политичком дискурсу поменутих земаља. Свакако не смемо пренебрегнути ни субјективни однос који поједине земље имају према ’косовском питању’, имајући у виду њихове унутрашње проблеме и нарастајуће сепаратистичке тежње одређених политичко-територијалних области (попут Каталоније у Шпаније или проблема са ’турским’ делом Кипра), те да су врло свесне да једнострано проглашена независност тзв. Косова представља отварање Пандорине кутије, а ширење оваквог тренда имало би сигурно негативне рефлексије и по територијални интегритет тих земаља”, наводи Вуковићева.

Додаје да је снажна дипломатска офанзива и акција „отпризнавања” тзв. независности једна од окосница спољне политике наше земље, која је несумњиво допринела томе да се спречи улазак лажне државе у Уједињене нације и бројне друге међународне организације, упркос агресивном лобирању приштинских власти, али и великој подршци од стране моћних европских држава под чијим патронатом се тзв. Косова налази. „Одлучност у одбрани територијалне целовитости наше земље, као и непоколебљивост када је у питању заштита националних интереса, умногоме је допринела очувању суверености Србије. Истовремено, косовски пример јасно нам показује да је ’политичко јединство’ унутар Уније данас само флоскула и да све чешће можемо чути дисонантне тонове, али и очекивати потезе којима државе чланице штите, пре свега, оно што је интерес њихове државе и народа, не пратећи слепо инструкције од стране бриселске администрације”, закључује Милана Вуковић.

Политика Београда непремостива препрека за све који би да отцепе КиМ

Милана Вуковић подсећа да су европски званичници у више наврата најавили могућност редефинисања политичког модела на којем тренутно Унија почива, како би функционисање заједнице било што ефикасније у будућности. Такође, најављено проширење Европске уније, где би земље западног Балкана имале посебан статус, а Београд и Приштина били равноправни кандидати у даљем процесу интеграција, представља још један покушај Брисела да Србија прихватањем такве политичке конструкције да политички и правни легитимитет бесправно отцепљеном делу своје територије, а што би касније тзв. Косову отворило врата за улазак у УН, али и савезе попут НАТО-а.

„Суверена и слободарска политика, трасирала нас је као гаранта очувања међународног права, али и респектабилног фактора на светској политичкој позорници, упркос бројним притисцима са којима се сусрећемо због нашег непоколебљивог става да никада нећемо ни де факто ни де јуре признати једнострану независност. Мудром и визионарском политиком председника Александра Вучића настављамо да промовишемо мир и стабилност, пружамо руку и позивамо на дијалог званичнике из Приштине, али уз јасне поруке да ће Србија заштити свој народ у нашој јужној покрајини Косову и Метохији и да нећемо дозволити нове прогоне и и егзодусе српског живља. Управо ће то бити непремостива препрека свима онима који се боре да Космет једног дана више не буде део Србије”, закључује Милана Вуковић.

Куртијеви снови о чланству у ЕУ

Премијер у техничком мандату Албин Курти затражио је од ЕУ да КиМ што пре додели статус кандидата и отвори преговоре о чланству, истичући да „Косово” не сме да заостаје у процесу европских интеграција. „За Косово, ЕУ није далека реалност нити скуп стандарда које треба испунити. Она је природни дом нашег друштва, оквир наших реформи и будућност наших грађана која је већ изабрана. Више од 80 одсто наших грађана подржава чланство у Европској унији, што је један од највиших нивоа подршке било где у Европи”, рекао је Курти. Два дана касније тзв. министар спољних послова и дијаспоре КиМ Гљаук Коњуфца изјавио је у Бриселу, да „Косово” тражи равноправан и правичан третман од ЕУ, нагласивши да је „земља спремна да иде напред у оквиру меритократског процеса”.

Реалност је, међутим, далеко другачија. Коментаришући ове изјаве, вршитељка дужности шефице Канцеларије Европске уније на КиМ Ева Палатова изјавила је да Приштина не може аутоматски да добије статус кандидата за ЕУ и да мора да убеди свих 27 држава чланица. „Знам, господине премијеру, да желите да ЕУ настави са апликацијом за чланство, коју сте предали током чешког председавања у Прагу. Али дозволите ми да будем искрена, Брисел не може једноставно да додели статус кандидата. Ви морате да убедите 27 држава чланица”, рекла је она.