Доба непривлачно за ратовање

Парада победе, одржана прошле суботе у Москви, изазвала је велику пажњу и пре него што је кренуо свечани дефиле. Разне спекулације о томе шта би тог дана све могло да се догоди, а имајући у виду рат у Украјини, преплавиле су светске медије. Нервоза је била приметна, претворивши се у неким ситуацијама у отворено навијање. Наравно, све је прошло мирно, како таква прилика и заслужује. Уместо најсавременијег наоружања пригодног за овакве случајеве, присутни посматрачи су могли да виде и осете челичну веру присутних у исправност политике коју њихова отаџбина данас води.

Ипак, поменути догађај, повезан са ширим светским збивањима, посебно у Европи, покренуо је бројна говоркања, па и таква у којима се не бежи од предвиђања новог рата на Старом континенту. Наравно, опет на линији исток–запад. Прецизније, био би то сукоб између држава предвођених Немачком, Великом Британијом, Француском, Пољском са данашњом Руске Федерације. Ово не би био рат који би против највеће земље на свету водио НАТО на челу са САД. Не, овде је реч, превасходно, о Европској унији. Шта год под тим подразумевали.

Али како водити општи рат који не би све учеснике погодио једнако? Победнике или побеђене, свеједно. Уосталом сви досадашњи покушаји ломили су се о чврстину противника, онога који се брани. А Русија, тада као Совјетски Савез, у прошлом великом рату је изгубила више људи него што износи укупан број становника већине европских земаља. И победила. Управо тога су свесни они којима је и даље на уму ширење на исток. Ка Уралу, ка граници са Азијом.

Такође, како водити нови рат када се они који га пропагирају ослањају на постулате и деловање некадашњих немачких нациста. Покушај буђења управо те побеђене политике у савременој Украјини није остао без резултата. Ипак, кола су се сломила управо на онима који су стали иза овог покушаја повратка у прошлост. Наравно, последично се осетивши и на другима, који су мислили да могу без речи да посматрају опште срљање у хаос.

Оно што је већ јасно јесте да Русији не прети западни војни савез – НАТО. Не зато што су главнокомандујући у Бриселу дубоко привржени миру, већ стога што је наук из Другог светског рата и потоњих локалних сукоба и даље толико упечатљив да чак ни они чији родитељи нису били дорасли да у њему учествују, пред својим очима имају слике ефикасности најмодернијег наоружања, али и беспримерних разарања у Гази, недореченост америчке и израелске војске у Ормуском заливу.

Једна од главних дилема заговорника новог рата против Русије јесте како би се у новим околностима понашале Сједињене Америчке Државе. Сећање на протесте против агресије САД на Вијетнам, Авганистан, Ирак… свакако опомињу. Ипак, усијане главе тешко се хладе. Агресивност, изазвана падом животног стандарда, огромним приливом неевропског становништва, видна животна бесциљност… постали су нова звезда водиља. „Уништити ради уништења”, парола је многих на данашњем европском западу.

У појединим земљама (Велика Британија, делови Немачке, делови Скандинавских држава…) видна је нетрпељивост према свему што се не уклапа у локални начин живота. При томе се заборавља да су тај живот омогућили управо милиони оних који су прихватали да раде за троструко мање наднице од домаћина.

Капитал, некада привилегија само најбогатијих, прелио се током времена и на оне Европљане који су сматрани безмало нижим бићима од других који су се дичили демократијом. Али та демократија није била искрена. Напротив, ослањала се управо на чињеницу да је јефтин рад увек и свугде доступан. Прво онај из најближих држава, а потом са свих светских меридијана.

Појавила се чак дилема да ли су рођени Европљани данас спремни да засучу рукаве и да за мале плате покушају да задовоље своје дневне потребе. Да ли су спремни да потуре главу тамо где нико други не би? Како мисле да бране свој садашњи стандард када је он практично неодржив? Јер сада и најсиромашнији воле да возе аутомобиле, да се шепуре по егзотичним дестинацијама, да уживају у животу који су, у крајњем случају, сами обезбедили.

Одлуком да Америку поново учини великом, председник Доналд Трамп је јасно ставио до знања да под тим не подразумева милост ни према Европљанима. Једноставно, његово је да брине о држави коју води, па како год испало. При томе он не одбацује оне савезе, уговоре и протоколе који њему иду у прилог. За Европљане много не брине, за њих увек има дежурне царинске прописе.

Наш континент данас је оштро подељен на два дела. Први, западни, који се из вековног лидера на пољу науке, политике, економије, религије… претворио у обичног незаситог потрошача, и други, источни, који је у великој мери и неистражен, али у чијим недрима се крију и храна и енергенти и неопходни ретки материјали и, на крају крајева, радна снага која још увек поштује оно што произведе.