Украјински вез на плетеним чарапама

Владичин Хан – Сваког петка, на пијачни дан, Стојан и Ана Милошевић из Декутинца, села недалеко од Владичиног Хана, на пијаци су у овој вароши, где су постали препознатљиви по својим производима од вунице.

Ану, рођену Украјинку коју је у Декутинце пре десетак година довела љубав, житељи града на Јужној Морави и околине добро познају. Њена пијачна тезга са дечјим попкицама у живим бојама и са занимљивим детаљима налази се на почетку пијаце.

Она стоји или седи иза тезге и плете. Још увек су актуелне вунене чарапе које испод њених вредних руку добију финални облик за само пар сати. Ове зиме њена понуда је била богатија за још један артикал. Машински плетене вунене чарапе из Украјине, мекане, топле, складних боја и шара.

„Ове краће и дебље плетем сама. Оне коштају 800 динара. Ове тање су машински плетене, украјински производ. Оне су 1.000 динара”, прича Ана, која је одлично савладала српски језик.

Цена за наше прилике није мала, али они који знају вредност вуне и предност природних материјала не жале новац. Ана каже све зависи од укуса и „џепа” и не жали се на продају. Не продаје само на пијаци. Радо са Стојаном одлази на изложбе ручних радова у региону.

Увек је насмејана и спремна за причу. Са осмехом каже да је недавно била код породице у Украјини, где се води рат и има пуно несрећних људи. Тешко се живи, јер „када има бомби сваког дана, онда је срећа на кашичицу, па се мора задовољавати малим стварима”.

„Моја породица на срећу живи близу румунске границе. Тамо је мирно, али свакако се осећају ветрови”, искрено прича и напомиње да „жали што народ, који нико ништа не пита, пати и испашта”.

Уз пијачну тезгу када прође зимска сезона и продаја вунених рукотворина креће сезона воћа и поврћа. Ускоро ћемо их чешће виђати, јер Милошевићи у свом домаћинству узгајају и живину и пилиће за продају. Међу пар уличних продаваца, они скоро свакодневно имају једну од најбогатијих понуда поврћа и воћа са свог пољопривредног газдинства.

Ана, комуникативна и веселе нарави, каже да јој ништа није тешко да ради и да се брзо привикла на наш начин живота овде на југу Србије, где су људи мирни и гостопримљиви са пуно поштовања и разумевања за оне који дођу са стране.

„И ја потичем са села, у близини града Ивано-Франковск, тако да ми ниједан посао на имању није стран. Стојанова породица и пријатељи су ме прихватили с љубављу. Језичке баријере нема, јер припадамо сродним језицима”, прича Ана, иако се у скоро свакој њеној реченици нађе понека украјинска реч.

Са предзнањем руског, једног од најчешћих страних језика који се и даље учи у школама на југу Србије, споразумевање је лако, а посебно када се људи сродних словенских душа често и без речи разумеју, каже ова вредна жена ведрог духа и позитивне енергије.