Хладњача у Болечу крије 60 милиона евра

Организација за привредну сарадњу и развој (ОЕЦД) очекује да ће у наредних десет година животне намирнице да поскупе, зависно од врсте, од 10 до 60 одсто у односу на протеклу деценију

Према неким проценама, Србија је прошле године извезла пољопривредно-прехрамбених производа за око две милијарде долара. Највише се извозио шећер, а затим смрзнута малина сорте „роленд”, па пиво и сојино уље. Највећи извоз, ако се гледа по робним групама, имали су произвођачи воћа и поврћа (321 милион долара).

Иако су смрзнуте малине извозно висококотирана намирница, произвођачи, прерађивачи и стручњаци сагласни су у оцени да би Србија политиком подстицаја требало да „реструктурира” своју стратегију извоза хране. Пре свега, да стимулише произвођаче да на светско тржиште изнесу храну вишег степена обраде.

У Ариљу су, на пример, стручњаци задужени за економски развој закључили да је класичним хладњачама одзвонило и да малине, али и јабуке, купине, боровнице и остало воће треба прерадити, додати му вредност и тако га скупље продати на светском тржишту.

Ненад Манојловић, експерт за расхладну технику и истраживач примене нових технологија у преради воћа, каже да Србија узгаја најквалитетније континентално воће и да би са постојећим производним капацитетима могла са релативно малим улагањима у нове технологије прераде да оствари извоз од милијарде евра. Проблем је што се воће прерађује искључиво класичним технологијама: сушењем, конзервисањем и смрзавањем,што су нископрофитабилне технологије које опстају само захваљујући високом квалитету воћа.

– У свету постоје нова сазнања о особинама и понашању прехрамбених производа при различитим третманима како би се оптимизирали процеси у производњи хране. Циљ је побољшање квалитета, смањење потрошње енергије и развој нових производа. Нове технологије које би могле да се уведу код нас јесу сушење топлотном пумпом, микроталасно-вакуумско сушење, осмотско-микроталасно-вакуумска дехидрација и комбинација свих ових технологија – каже Манојловић.

Он предности тих технологија објашњава на упрошћеном примеру. Ако се воће суши у ТП сушари, троши се седам пута мање енергије, а енергија у класичној сушари учествује у цени осушеног воћа са око 30 одсто. Али, ако се у ТП сушари воћу одузме две трећине воде и при том не пређе температуру ваздуха од 60 степени, а преосталих 40 одсто воде одузме у микроталасно-вакуумској сушари на нижој температури, онда се добија сасвим нов квалитет производа, који је потпуно близак лиофилизираном (сушење смрзавањем). Цена тог воћа је најмање 15 евра по килограму. Осим што се троши мање енергије, добијају се много квалитетнији производи. Истина, опрема за такво сушење није јефтина, али се врло брзо исплати.

Применом вакуумске дехидрације и комбинацијом дехидрације и вакуумског досушивања добија се веома широка палета производа (углавном за даљу индустријску прераду) од пиреа, паста, филинга и од дехидрисаног до сушеног воћа, које је квалитетније од лиофилизираног. Та врста хране је веома скупа на светском тржишту, јер спада у категорију дијеталне и за њом је велика потражња. Лиофилизација је, иначе, одавно позната технологија у фармацији, а одскора и у прехрамбеној индустрији, мада је изузетно инвестиционо и енергетски скупа.

– Због недостатка капитала, кренућемо од ТП сушара које су у технолошком смислу и најлакше за производњу. Будућим купцима желимо да покажемо какав производ могу добити и колико ће да их кошта. Следећи корак биће израда лабораторијског уређаја за микроталасно-вакуумско сушење које је технолошки много сложеније и, наравно, скупље, али такав уређај спрегнут са ТП сушаром даје далеко квалитетније и скупље производе – истиче Манојловић. – Нажалост, и на градском и на државном нивоу нисмо добили финансијску подршку за подизање и опремање лабораторије при Машинском факултету.

Манојловић је својим капиталом направио малу лабораторијску ТП сушару коју је сместио у једну халу у Панчеву и кад заврши сва испитивања потражиће купце за велике производне ТП сушаре. Затим планира да направи мали уређај за микроталасно-вакуумско досушивање за потпуно нове производе. Тако осушен, на пример, црни лук продаје се за око девет евра по килограму, а најјефтиније тако осушено воће кошта 15 евра по килограму.

Да има капитала за инвестирање, Манојловић би:

– Прво бих разговарао са ПКБ-ом о куповини или дугорочном закупу хладњаче у Болечу, која би, иако је стара, за прво време могла да послужи као складиште воћа. Ако би тај погон прерадио 10.000 тона воћа, што одговара исто толикој количини производа, онда би та производња вредела најмање 60 милиона евра. Истина, улагање би коштало око 20 милиона евра. Када бих такав погон правио, на пример, у Ариљу, определио бих се за производњу концентрисаног пиреа од малина, а од остатака после пасирања правила би се мармелада за дијабетичаре и она би могла да се продаје у апотекама.

Пошто за сада нема иза себе великог инвеститора, нити заинтересоване кредиторе, Манојловић рачуна да сам постепено обезбеђује потребан новац. Први начин да дође до њега јесте да увери пословне банке у профитабилност пројекта уштеде енергије у постојећих 100 хладњача у Србији које отпуштају огромне количине топлоте. Са релативно скромним улагањима уградњом рекуператора, оне могу да остваре огромну уштеду у енергији, која прилично оптерећује цену производа.

– Други начин је коришћење потенцијала великих хладњача у јужној и западној Србији, које су на издисају, у које би могле да се уводе нове технологије. Оне би од губиташа створиле веома профитабилне прехрамбене прерађиваче – каже Манојловић.