Украјину нема ко да брани

У евентуалном рату против Русије за Крим и Севастопољ Украјина би сигурно била поражена, резултат је анализе коју је недавно публиковао литвански лист „Геополитика“. Слична тема поменута је ових дана и у „Украјинској флоти“ (УФ), званичном гласилу украјинског министарства одбране, с тим што се овде процењује да би поменути сукоб могао да буде инициран управо на Криму.

Подозрење УФ изазвано је предлогом закона по којем би градоначелника Севастопоља убудуће бирали грађани, а не би га, као до сада, именовао председник државе. Лист наводи да у граду стално борави око 18.000 припадника руске црноморске флоте и хиљаде пензионисаних официра и морнара који су, у своје време, служили под заставом СССР-а или Русије. Поред тога најмање 20.000 тамошњих житеља поседује руске пасоше, а још толико их има двојно држављанство – украјинско и руско. На евентуалним (демократским) изборима за првог човека града сигурно би победила личност која заступа интересе управо поменутих група.

Таква промена власти била би само увод у захтеве да се Севастопољ и цео Крим одвоје од Украјине и поново припоје Русији, закључује УФ и додаје да би то сигурно водило у отворени војни сукоб између две бивше совјетске државе.

Оставштина Хрушчова

Проблем идентитета Крима сеже у 1954. годину када је тадашњи совјетски лидер Никита Хрушчов указом одвојио ово полуострво од Русије и припојио га Украјини. У заједничкој држави ово је и могло да се тумачи као питање територијалне организованости, међутим, по распаду СССР-а ствари су добиле други ток. Између две државе је 1997. потписан Договор о пријатељству, сарадњи и партнерству у којем је Москва признала границе Украјине из 1991. установљене 1954. године. Заузврат, Кијев се обавезао на признавање руских интереса на Криму. Евентуални улазак Украјине у НАТО представљао би једнострано одрицање од наведеног договора, са свим могућим последицама, укључујући проблем статуса Крима. Тога су свесни и у Кијеву и у Москви, али и у – Бриселу.

Али вратимо се нагађањима о руско-украјинском рату.

Истини за вољу, већ су и саме процене о његовој могућности прилично бесмислене. Између две државе не постоји ниједан спор који не би могао да буде решен кроз отворен дијалог. Све остало своди се на битку за стратешке интересе Москве и – Вашингтона. Украјинско руководство које је на чело земље ступило после „наранџасте револуције“ (2004) у више наврата је истакло жељу да се стави под директно покровитељство САД. Европска унија и НАТО последњих година су, наиме, показали да нису кадри да на адекватан начин решавају велике и компликоване међународне спорове. То се најбоље видело на примерима Југославије, Грузије, па и саме Украјине у случају „спорова о гасу” са Русијом.

Посебан проблем за међународну заједницу у случају руско-украјинског сукоба представљала би подела међу самим Украјинцима, на прозападне и проруске, а која би лако могла да се изроди и у прави грађански рат. Стављање на било коју страну у таквој ситуацији (показао је пример Балкана) носи више лошег него доброг. У том смислу треба схватити и недавну изјаву руског председника Дмитрија Медведева по којем би у случају ширења НАТО-а на Украјину односи Москве и Брисела били на дуже време у дубокој кризи, а „цена таквог поступка изузетно висока“.

Али коме онда Кијев да се обрати за помоћ?

Аналитичка корпорација РАНД (Research ANd Development), која своје испоставе има у САД, Великој Британији, Белгији и Катару, која је спровела моделирање евентуалног руско-украјинског сукоба, процењује да би у датој ситуацији Берлин највероватније као решење предложио поделу Украјине. Овај рецепт је (са трагичним последицама) већ примењен у случају бивше СФР Југославије. Ипак, Немачку би подржала већина чланица ЕУ и НАТО.

Несигурни Вашингтон

Као могући „спасиоци” помињу се САД, Велика Британија и Турска. У целу причу би се, највероватније, уплели и „новоевропљани“ Мађарска, Чешка, Пољска и балтичке земље. С тим што би Варшава своје учешће сигурно условила учешћем немачких трупа.

Али, како процењује РАНД, и Вашингтон би у тако сложеној ситуацији лако могао да откаже помоћ Кијеву. Тешко је, наиме, претпоставити на који би начин администрација убедила Американце да је погибија њихових момака негде на истоку Европе, уз отворену могућност претварања локалног сукоба у светски нуклеарни рат, добра ствар. Одсуство активне помоћи Украјини од стране САД поколебало би потом Велику Британију, па и Турску.

Да ли то значи да су Крим и Севастопољ за Украјину унапред изгубљени. Свакако не, али њихов статус дефинитивно зависи од паметног деловања власти у Кијеву, од њеног реалног сагледавања постојећих околности (које због унутрашњополитичких несугласица нису нимало повољне) и сопствених могућности за деловање. Поготово на осетљивом Криму.