Број локалних омбудсмана мора да се повећа

Мирослава Дерикоњић

У Србији само 23 локалне самоуправе имају свог омбудсмана. Овај број би, свакако, требало увећати имајући у виду да у Србији има 174 локалне самоуправе. Доношењем Закона о локалном омбудсману увела би се обавезност овог органа, детаљно регулисан његов статус, надлежност, процедуре и све друго што је неопходно за његов рад, каже за „Политику” Миљко Ваљаревић, омбудсман Града Београда и председник Удружења омбудсмана Србије (УОС).

Због тога је УОС кроз пројекат „Јачање капацитета локалних омбудсмана у Србији”, који је финансирала амбасада Швајцарске у Београду и чији ће резултати бити представљени данас на конференцији имао за циљ да представнике локалних самоуправа и грађане упозна се бенефитима овог независног контролног тела, као и да се повећа њихов број.

Због чега само одређене самоуправе имају именованог омбудсмана?

Локални омбудсмани су у Србији као могућност уведени само једним чланом Закона о локалној самоуправи. Почетком 2000-их година постојао је ентузијазам у вези са овим самосталним регулаторним телом, па је у том периоду изабрано највише локалних омбудсмана – 27. Пошто није било обавезно да свака општина-град, односно локална самоуправа има свог омбудсмана, временом су истекли мандати, а нови нису изабрани. То се, на пример, догодило у Шапцу, Смедеревској Паланци, Тутину и Прибоју. У питању су били различити разлози, најчешће кадровски и финансијски. Кандидат који конкурише за омбудсмана мора да има завршен Правни факултет, положен правосудни испит и минимум пет година искуства, а плата је у нивоу оних које примају државни службеници. У Београду немате проблем са кадровима, али због плате многи одлучују да се баве неким другим пословима. У мањим срединама је, пак, број оних који испуњавају прописане услове знатно мањи, па је руководиоцима локалних самоуправа, ако тако могу да кажем, значајније да имају, рецимо, начелника управе, него омбудсмана У Србији имате 40-так општина које немају ни правобраниоце који су по Закону обавезни, а камоли омбудсмана.

Који је био циљ пројекта „Јачање капацитета локалних омбудсмана у Србији”?

Први циљ нам је био да, као што његов назив каже, проширимо мрежу локалних омбудсмана. Обишли смо локалне самоуправе и управне округе који немају ни једног локалног омбудсмана. Базирали смо се на Браничевски, Златиборски и Сремски округ. На Златибору и у Руми смо имали две конференције којима су присуствовали сви омбдусмани. Позвали смо и представнике локалних самоуправа с циљем да им објаснимо шта то ми радимо, које би бенефите имале општине, а које грађани. Циљ нам је да грађане упознамо како да што брже и једноставније заштите своја права, а да управе локалних самоуправа да је ово заједнички циљ ка већој демократизацији друштва и остваривање практичног значења „добра управа”. Треба напоменути и да су на почетку пројекта сви омбудсмани имали обуку о јавном наступу, односно како се понашати за говорницом или на скуповима. Друга, можда омбудсманима потребнија, обука тицала се рада са посебно захтевним и агресивним странкама, у смислу како да се понашамо током разговора са њима, како да их разуверимо да нису увек у праву са својим захтевима.

Крајњи циљ је да се донесе Закон о локалним омбудсманима, односно да се законски регулише обавеза да свака локална самоуправа има свог омбудсмана.

Да ли су представници локалних самоуправа које сте обишли током пројекта показали заинтересованост за локалним омбудсманима?

Након посете Пожаревцу у децембру, почетком марта ове године на њихов захтев смо поново одржали састанак и упутили их у процедуру доношења одлуке о омбудсману и начину његовог избора.

Очекујемо да ће овај град на некој од наредних седница скупштине изабрати свог омбудсмана. Разговарали смо и са представницима Косјерића и Шида и они су исказали велику жељу да се и у овим градовима изабере омбудсман.

Неки од њих су изразили заинтересованост за избор омбудсмана по моделу какав постоји у Нишу и Крагујевцу, где на основу међуопштинске сарадње између ових градова и општина у њиховој непосредној близини омбудсмани из ова два града обављају функцију у том општинама.

Да ли је разматрана могућност да локалне омбудсмане добију и све београдске општине?

Од 17 општина које су у саставу Града Београда, само пет (Стари град, Савски венац, Врачар, Вождовац и Раковица) имају своје омбудсмане. Од почетка ове године смо обавили разговоре са председницима општина Палилула, Младеновац, Сопот и Сурчин и они су показали заинтересованост за именовање омбудсмана.

У којим случајевима могу да помогну локални омбудсмани?

Покушавамо да будемо мост између локалних самоуправа и грађана, између прописа и свакодневног живота и решавања тих проблема, где демократија и људска права престају да буду приче, већ опипљива стварност. Најчешће притужбе које добијамо од грађана односе се на плаћање комуналних услуга, социјални проблеми, поверавање деце на старатељство, насиље у школи и у породицама, нелегална градња, насиље у школи и породици, бука и радно време угоститељских објеката, непрописно паркирање... Ми немамо право да поништимо или променимо решење када констатујемо да је дошло до погрешне примене или непримене одговарајућег прописа, али имамо право да дамо мишљење, а онда и препоруку у којој указујемо контролисаном органу како би требало да поступи. Они су дужни у року од месец дана да нас обавесте да ли су поступили по нашим препорукама. Ако то нису урадили, морају да наведу разлоге за то.