Хладна будућност топлих заблуда

Постоји једна врста политичке топлоте која народу кратко прија, а државу дугорочно разара. То је топлота пароле, топлота табора, топлота лаких мржњи и брзих одушевљења. У њој се људи брзо препознају, лако сврстају и још лакше заваде. Али будућност се не греје тим огњем. Будућност тражи хладну главу, тачан рачун и способност да се разликује држава од власти, учинак од пропаганде, критика од слепила и лојалност од користи. Ко ту разлику не види, може да буде гласан, али тешко може да буде користан.

Ту почиње главни проблем великог дела наше опозиционе памети. Она често верује да је довољно оспорити једног човека да би се оспорило дело и да је довољно оспорити дело да би се понудила алтернатива. Као да је негација програм. Као да је гнев план. Као да је довољно сваког дана доказивати да нешто не ваља, па да народ сам закључи да онај који критикује зна и како се води земља. А народ није ни слеп, ни без памћења. Види он бахатост, замор система, лоше кадрове, претерану близину користи и моћи. Али исто тако зна време кад је Србија кренула напред, кад се тргла, кад је почела да се гради, привлачи капитал, отвара путеве… Ко то не уме да призна, не делује храбро, него ускогрудо. Јер политика није уметност да поричеш све. Политика је уметност да разликујеш темељ од пукотине.

Невоља није само у онима који не виде учинак. Невоља је и у онима који мисле да се учинак може трошити као наследство. Сваки озбиљан државнички биланс око себе ствара две врсте људи: оне који су нешто градили и оне који су дошли када је већ било шта да се узме. Први доносе меру. Други доносе удобност. Први упозоравају, други умирују. Први штите резултат, други штите приступ резултату. Готово по правилу, што систем дуже траје, све више воли ове друге, јер су пријатнији за слушање. Тако се полако, без формалне одлуке, из близине моћи склањају они који имају кичму, а остају они који имају рачуницу.

Ту почиње најскупља унутрашња издаја сваке власти. Не кад је нападају противници, него кад је почну бранити рентијери. Они који не чувају смер, него корист. Не штите врх од грешке, него себе од губитка положаја. Такви људи нису лојални. Они су само добро распоређени. Њихова оданост траје тачно онолико колико траје њихова корист. Временом они отерају најбоље, не зато што су најбољи непослушни, него зато што њихово присуство подсећа да је некада критеријум био строжи, рад озбиљнији, а мотив мање прљав. Тако око сваког центра остану најпријатнији, а не најкориснији. И тада поредак споља још изгледа чврсто, али изнутра почиње да губи квалитет. У таквом часу опозиција прави другу велику грешку. Уместо да разуме да народ неће рушење ради рушења, она нуди моралну надмоћ без државне зрелости. Нуди пресуду, али не и поредак. Нуди бес, али не и облик. Нуди чистоту, али не и способност да се носи тежина земље. А озбиљна држава се не добија на конкурсу за чисто срце. Добија се тек онда када људи осете да умете да сачувате оно што вреди, да поправите оно што не ваља и да земљу водите ка уређенијем, сигурнијем и предвидљивијем свету. Не ка свету импровизације, него ка свету уговора јачих од телефона. Не ка простору вечитог балансирања, него ка простору у којем капитал мирније спава, знање има већу цену, а безбедност није ствар дневног расположења. Ко то разуме, није мање свој, само је мање сентименталан, а више одговоран.

Јер ова земља не може довека живети ни од географије ни од талента за преживљавање. То је поклон, није стратегија. Будућност припада онима који умеју да се вежу за свет правила, технологије, универзитета, озбиљног капитала и поузданих заштитних оквира. Све друго је одлагање. А одлагање дуго изгледа као мудрост само онима који још нису рачунали цену закашњења. У енергетици се то види најјасније: не греје нас само гас или струја, него способност да на време знамо од кога зависимо, коме верујемо и у којем систему желимо да трајемо. Хладна будућност не долази зато што нема топлоте. Долази онда када има превише заблуда о извору топлоте. Данас је главно питање политике једноставно: Ко има снаге да истовремено призна резултат и пресече паразитизам око резултата? Ко уме да види да земљу не слабе само они који не разумеју њен напор, него и они који њен напор претварају у приватну дозволу? Ко схвата да држава не сме бити ни плен задовољних, ни играчка огорчених? Ту се мери државнички капацитет. Не у говору, него у избору људи. Не у пароли, него у критеријуму. Не у томе колико вас гласно бране, него колико су спремни да вам кажу истину када постане непријатна.

На крају, најлакше је мрзети власт. То не тражи ни ширину ни карактер. Теже је разумети државу: признати оно што је урађено, видети оно што је пропуштено и не дозволити да ни једно ни друго постане приватни плен. Јер земљу не слабе само они који јој желе пораз. Слабе је и они који њен успех претварају у своју трајну ренту. А народ, упркос свему, боље од својих елита осећа једну просту истину: држава се не брани ни слепом мржњом ни слепом оданошћу. Брани се мером, истином и способношћу да се оно што је створено води даље ка разуму, сигурнијем свету и озбиљнијој будућности. Последњу реч не носи онај ко најгласније обећава, него онај ко уме да пресече кад сви око њега траже одлагање, јер у политици, као и у животу, не пропада онај ко има противнике, него онај ко прекасно схвати да га најскупље коштају људи који су му сувише близу.

*Бивши министар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа