Неће да убија композитора

Среда пре подне, Коларчевом задужбином одзвањају звуци клавира. За клавиром чешки пијаниста Либор Новачек свира репертоар који је припремио за свој први наступ у Београду. Елегантан, расположен, завршава пробу, и док силази са сцене сам почиње причу о навикавању на београдски клавир. Какав је штимунг, питамо га. Ваља ли што?

– Сваки инструмент има свој карактер а на извођачу је да на проби открије каква му је боја. Када нађем његов „кључ” полако проналазим оно што ме инспирише. Скоро као кад упознајете неку особу. Е, сада, тај процес некада тече узбуђујуће, некад застрашујуће. А то се деси када немате добар клавир и он вам не даје енергију. Не даје нам ништа. А онда се још погоди да публика буде исто тако неодређена и млитава… И тада, упркос свему, морам да нађем начин да и онај у првом и онај у последњем реду доживи емоцију. Срећом, сада то није случај.

Где је сва ова знања и цаке стицао наш саговорник, млади успешни извођач са приличим бројем остварених концерата у својој каријери?

– Прве клавирске кораке начинио сам на пијанистичком курсу који је држао мој ујак. Имао сам само четири године, и био толико мали да нисам могао ни педалу да додирнем… И док су друга деца играла фудбал или возила бицикл, за мене је свирање на клавиру било права правцата игра. Пошто смо се лепо играли, ујак је схватио да клавир за мене може да буде и нешто више од игре – прича Новачек.

Млади пијаниста каже да је свирање почео да учи у родној Чешкој али наводи и разлоге зашто је та земља у једном тренутку за њега постала превише мала.

– Схватио сам да није важно поводити се за националним стандардима, већ тражити нешто изазовније. У Чешкој сам знао све своје „ривале”, а то не може бити добро. Јер, ако знаш да си други или трећи у нечему, или чак први, нема подстицаја и напретка. Хтео сам већу конкуренцију, и уписао сам познату Гилдхол школу у Лондону. Очекивања су ми се испунила, добио сам прилику да се заиста опробам и – одједном сам постао само кап у океану. Могао сам да се мерим са самим кремом британске школе, и то не само лондонским, јер је реч о метрополи где свирају људи из целог света, и где центар музике заиста значи преплитање свих култура. То ми је уливало енергију да се доказујем и радим више – каже пијаниста.

Либор Новачек је постао познат нарочито као извођач дела Листа и Брамса. Критика бележи да је његов Брамс интиман и мисаон, а док свира Листа – осећа се као код куће. На ту тему рекао нам је следеће:

– Многи мисле да је Лист строги виртуоз, али се ја трудим да нађем другу страну тог човека у којем је било много страсти, прегршт интересовања, хобија, сјајног знања, искустава са путовања и све то одразило се на његову музику која је неистражена. Хоћу да истражим Листову дубину и зато у њој уживам, а Брамс ми је омиљен због кристално јасног начина његовог писања. Тачан, а у исто време носи суздржану страст.

За концерт у Београду Новачек је припремио чешки репертоар – Јаначека и Мартинуа, па га питамо колико му је важно да на наступима свира националну музику.

– И да Чеси немају велике композиторе опет бих на наступима свирао чешку музику јер је мој циљ да приуштим публици музику која се не чује често. Нећу свирати најпознатију Моцартову сонату али ћу изабрати неку његову мање познату, јер не видим сврху у свирању увек истих дела. Ово ме освежава. Има нешто у томе, свирати непозната дела великих композитора, која су у ствари за публику нова. Стилови Јаначека и Мартинуа, пак, потпуно су различити. Јаначекова музика пуна је боја, различитих расположења, као француски импресионисти, док је Мартину, чија се педесетогодишњица од смрти обележава ове године, модернији. Када свирам дело Јаначека па након њега Мартинуа, боја коју добијам од клавира потпуно је различита. Као два света. Морам да прилагодим своју технику, додир, начин свирања, начин на који слушам клавир, и ето изазова.

Либор Новачек објашњава и да разумевање појединих аутора долази са годинама. Пре пет година, каже, није разумео Брамса, док му се та музика није „обратила”, па је поверовао да може да је добро одсвира.

– За мене је пијанистичка техника скоро најмање важна. Техника је наш мотор, и наравно да не можете возити ауто без мотора. Али превише се инсистира на фантастичној техници. Она треба да се подразумева али не и да засени, нити да буде на првом месту. Важнији је артистички моменат, енергија, комуникација, инспирација, начин на који се повезујем са публиком, са клавиром, глас који извлачим из инструмента. Јер ја сам само медијум који следи композиторову идеју. Нисам за превише персоналности, и не волим да убијам композитора. Мислим да сам то научио у Лондону и још увек учим, тај процес траје и не завршава се.

Тако прича млади Новачек, извођач који је наступао са Прашком филхармонијом, Симфонијским оркестром Хамбурга, Филхармонијом из Брајтона и другим саставима. Скроман и упечатљив пијаниста за крај открива оне лакше теме: воли да кува (као доказ наводи посебан специјалитет: јела са каријем), ужива у дегустацији добрих вина, прати нове моделе аутомобила, чита кад има времена, и страсно путује.