Дани мрмота у српском парламенту

Бескрајно понављање флоскула и истих прича, без обзира на то шта је задата тема, размена најприземнијих увреда, уз много викања – то је слика актуелног сазива Скупштине Србије. Закони, који се тичу свих нас, само су услов за сазивање седнице, а расправу о њима посланици користе за политичко надгорњавање и слање порука, пре свега својим истомишљеницима, као и за прављење прилога за друштвене мреже. Има и оних малобројних који савесно и темељно анализирају законе и покушавају да своје ставове озбиљно изнесу, али се њихов глас у атмосфери високих децибела и „духовитих” доскочица, нажалост, не чује.

Последња седница српског парламента била је пример расправе у којој смо се наслушали свега поменутог, а најмање се причало о изменама изборних закона.

Овим законским изменама примењују се препоруке ОДИХР-а, да би се, тако каже образложење, унапредио наш изборни процес, што је било на дневном реду. Пет дана дебате личило је, како је у једном тренутку рекао један посланик, на дане мрмота. Ко је имао жељу да сваког дана одгледа макар део седнице, вероватно је брзо одустајао, мислећи да је РТС почео, осим серија, да репризира и скупштинске седнице, нарочито ако је „налетао” на дискусију Радомира Лазовића (ЗЛФ). Нису ни други били много бољи, али Лазовић је превазишао себе – колико год пута да је говорио, а, за разлику од неких других, није читао написани реферат, готово у реч је понављао исту причу, која углавном није имала никакве везе са законима. И увек је имао исти почетак: „Као што сам већ рекао, за нас су ови закони генерално неприхватљиви, ово су само козметичке измене.” И крај је увек био исти: „Распишите изборе.” Лазовићеве страначке колеге скоро да су га у реч „преписале”. Било је ту приче о „крађи избора”, „кукавицама које не смеју да распишу изборе, јер знају да им је дошао крај”...

Напредњаци су узвраћали истом мером, причом о „несрећницима” који ходају по свету и блате своју земљу, „једина им је политика да иду у Брисел, Стразбур, Стокхолм, Берлин, да кукају и траже санкције за Србију”. Наравно, није изостала ни прича о „кукавцима” који траже изборе, али чим се помене неки датум, крену да кукају како им не одговара, хиљаду изговора имају, зато што „знају да више неће седети у посланичким клупама”. Њих су, како рече Миленко Јованов, збрисали „они које су до јуче подржавали, они који немају ни име, ни програм, ништа, дакле победило их је ништа, ето такви су”.

Роберт Козма (ЗЛФ) бавио се Руском странком и њеном улогом „у изборним манипулацијама”, пошто то није „никаква мањинска странка”, то је „фантомска листа власти”. Председник Руске странке Слободан Николић демантовао је оптужбе „господина Козе”, на шта су сви опозиционари скочили с места због увреде, председница парламента Ана Брнабић се извинила што није реаговала, јер није чула, а онда изрекла опомену Николићу због увреде. Слободан Јањић (СРЦЕ), који уредно Угљешу Мрдића (СНС) зове „господином Смрдићем”, никад није добио опомену због тога, нити је било коме из опозиције то засметало. Напротив, ова „досетка” била им је баш забавна. Јованов је замолио Брнабићеву да има исти аршин и да реагује и кад се „нека друга презимена изврћу”. Успут, и „господин Коза” је било баш забавно напредњацима.

Било је много „духовитих” досетки и увреда с обе стране, а занимљиво је да се опозиција баш бавила утицајем препорука ОДИХР-а које се тичу изборних листа мањинских странака, али, ако се изузме Ахмедин Шкријељ (СДАС), мада их то ич не занима. За њих је то била прилика да причају о „фантомским листама”, које ће власт да подмеће, а пре свега за „анализу” стања у владајућој коалицији и настојању да некако изазову раздор између Савеза војвођанских Мађара и СНС-а. Но, судећи по реакцијама СВМ-а, залудан посао су радили. Но, ваља поменути реакцију Здравка Поноша (СРЦЕ) на одговор из СВМ-а да је у коалицији све у најбољем реду и да ће тако остати.

Понош је казао: „Не бринем ја ни за СВМ, ни за СНС, бринем за Србију. Драго ми је ако је међу вама све у реду, али мислим да то што је међу вама добро, није добро за Србију, нажалост”. А могао је Понош да не каже ништа, велики би то допринос био Србији за коју, каже, брине. Тешко да ико ко не мисли само о сопственом интересу може да види какво би добро за Србију произашло из лоших односа између СВМ-а и СНС-а, или било које друге странке на власти, ко год да је на власти. Но, није ово први пут да се покушава уношење раздора између СВМ-а и СНС-а. Траје то већ месецима, баш као и настојање изазивања пуцања коалиције СНС-а и СПС-а, а на овој седници повод за то било им је убиство на Сењаку, у чијем је покушају заташкавања учествовао начелник београдске полиције, који је због тога завршио у притвору. Нема горег од Ивице Дачића, који неће да се „угледа на Бранка Ружића” и поднесе оставку. Био би Дачић диван и препоштен, скоро као Ружић, чији морал се ових дана велича у „професионалним” медијима, само кад би припомогао некако да се сруши „непоменик”.

При крају расправе, њен ток је прилично добро описао опозиционар Жељко Веселиновић (РП): „Да неко укључи ову скупштину данас, може да види исте оптужбе, исте приче, свађе, мислим да све мање људи гледа, мука им је да то слушају. С једне стране чујемо – све поштено, транспарентно, сјајно и бајно, а са друге – батинаши, лопови, крађа избора..., а истина је негде, условно речено, на средини.” Казао је и да је „чињеница да постоје одређени проблеми”, да на њима треба да се ради и да „препоруке ОДИХР-а треба да се, условно речено, испуне”.

Бранко Павловић (Ми глас из народа), изнео је добру анализу и закона и њихове позадине, али тешко да га је неко чуо, пошто није викао, претио и вређао. А све што је рекао, рекли су, у суштини, и други, између викања и вређања – нико, ни из власти, ни из опозиције, није задовољан препорукама ОДИХР-а. Павловић је мирно објаснио зашто не ваља да један бирач подржи више листа, зашто решење око листа националних мањина није добро и зашто нису све препоруке ОДИХР-а добре. Па, ако сви мисле, а видели смо да мисле, слично као Павловић, зашто мењамо законе у складу са препорукама ОДИХР-а? Зато што је опозиција тражила да „све препоруке ОДИХР-а морају да буду усвојене” и зато што власт хоће да покаже своју спремност да „учинимо све да имамо изборни процес коме нико неће моћи ништа да замери”.

А шта би било нормално, питао је Павловић и објаснио: „Када бисмо сви ми из опозиције били сагласни с тим шта у препорукама ОДИХР-а не ваља, онда би Народна скупштина могла да каже – неке препоруке нисмо прихватили и то би Србији дало неупоредиво већу могућност да Европској комисији објасни да није реч о томе да се не прихвата нешто зато што се чува власт, него све парламентарне групације, цела Народна скупштина сматра да за Србију та решења нису добра. Такође, не делим мишљење да на путу придруживања ЕУ треба прихватити све што се тражи, јер бисмо онда могли да укинемо државу, не би нам ни била потребна, а ово је један од добрих примера шта не треба прихватити на том путу.”

Закони којима се мало ко бавио, а како дискусије сведоче, сви су незадовољни и уверени да би у пракси могли додатно да закомпликују ствари, усвојени су. На велику радост високе комесарке ЕУ за проширење Марте Кос. Комесарка је изразила огромно задовољство што су закони усвојени и изразила наду да ће, врло брзо, бити усвојени и остали које ЕУ од нас тражи. И хоће, рекоше наши министри и посланици из власти. Благо нама. Експеримент се наставља.