Мајка жртве основала партију

Ати­на – „Мај­ка Тем­па”, ка­ко су од же­ле­знич­ке не­сре­ће код Ла­ри­се на­зи­ва­ли Ма­ри­ју Ка­ри­сти­ја­ну, мај­ку јед­не од 57 жр­та­ва, по­сле три го­ди­не бор­бе за исти­ну и прав­ду на че­лу Удру­же­ња по­ро­ди­ца жр­та­ва, овај пут на­ста­вља кроз по­ли­тич­ке во­де осни­ва­њем пар­ти­је На­да за де­мо­кра­ти­ју.

На осни­вач­ком ску­пу у Со­лу­ну, где је емо­тив­но го­во­ри­ла о мла­дим љу­ди­ма чи­ји се жи­вот уга­сио у још не­раз­ја­шње­ном су­да­ру два во­за ко­ји су се ви­ше од де­сет ми­ну­та кре­та­ли истим ко­ло­се­ком, би­ло је мно­го при­ста­ли­ца. Са­ла је би­ла пре­те­сна да при­ми све оне ко­ји су же­ле­ли да по­ка­жу да по­др­жа­ва­ју ње­ну од­лу­ку и ве­ру у то да је прав­да до­сти­жна. По стра­ни је остао онај део по­ро­ди­ца жр­та­ва и јав­но­сти ко­ји је про­те­клих ме­се­ци Ма­ри­ју Ка­ри­сти­ја­ну оп­ту­жи­вао да је тра­ге­ди­ју ис­ко­ри­сти­ла за лич­ну ко­рист и по­ли­тич­ке по­е­не. Иако је ду­го не­ги­ра­ла, ипак је на кра­ју осно­ва­ла пар­ти­ју са ко­јом иду­ће го­ди­не из­ла­зи на из­бо­ре. Исти­ну зна са­мо ова мај­ка ко­ја је у же­ле­знич­кој не­сре­ћи из­гу­би­ла ћер­ку. Ова ле­кар­ка је по­ста­ла мо­рал­ни сим­бол бун­та, бо­рац за прав­ду, од­го­вор­ност и ру­ше­ње си­сте­ма кли­јен­те­ли­зма ко­ји оп­те­ре­ћу­је зе­мљу. За­то њен по­крет не­за­ви­сних гра­ђа­на ни­је са­мо још јед­на но­ва пар­ти­ја на грч­кој по­ли­тич­кој сце­ни, она је ре­зул­тат ду­бо­ког не­за­до­вољ­ства у дру­штву, умо­ра и не­по­ве­ре­ња гра­ђа­на, осе­ћа­ња да ин­сти­ту­ци­је ви­ше не да­ју пра­ве од­го­во­ре. Ула­зак Ка­ри­сти­ја­ну­о­ве у по­ли­ти­ку има сна­жан емо­тив­ни на­бој, што је раз­лог ко­ји уз­не­ми­ра­ва тра­ди­ци­о­нал­не стран­ке. Као ни са ким дру­гим, це­ло­куп­на, пре све­га по­ли­тич­ка јав­ност по­след­њих ме­се­ци се ба­ви­ла сва­ком ње­ном из­ја­вом, по­себ­но ан­ке­та­ма ко­је су по­ка­зи­ва­ле да јој све ве­ћи број гра­ђа­на ве­ру­је.

Од са­да се ме­ња при­ро­да ње­не уло­ге јер са­да, као по­ли­тич­ки ак­тер, не­ка­да „мај­ка Тем­па” ви­ше не мо­же да го­во­ри са­мо „у име на­ро­да”, већ и да по­ну­ди кон­крет­ни про­грам. У осни­вач­ком го­во­ру ни­је пред­ста­ви­ла раз­ра­ђен стра­нач­ки про­грам са број­ка­ма, бу­џе­том или кон­крет­ним за­кон­ским пред­ло­зи­ма, го­во­ри­ла је углав­ном де­кла­ра­тив­но… Го­во­ри­ла је о прав­ди и ин­сти­ту­ци­о­нал­ној од­го­вор­но­сти, бор­би про­тив ко­руп­ци­је, дис­тан­ци­ра­њу од кла­сич­не по­де­ле на ле­ви­цу и де­сни­цу у Грч­кој, по­тре­би кон­тро­ле свих јав­них уго­во­ра и ве­ћој тран­спа­рент­но­сти др­жа­ве, за­шти­ти рад­нич­ких пра­ва, ре­кон­струк­ци­ји здрав­стве­ног си­сте­ма, на­ци­о­нал­ној стра­те­ги­ји раз­во­ја…

„Ни­смо ми про­фе­си­о­нал­ни по­ли­ти­ча­ри ко­ји се бо­је да из­гу­бе сво­ја ме­ста, ми смо љу­ди ко­ји ви­ше не­ма­ју че­га да се пла­ше”, ре­кла је Ка­ри­сти­ја­ну­о­ва. Бу­ру емо­ци­ја иза­зва­ла је ње­на по­ру­ка да је у ове три го­ди­не од тра­ге­ди­је ви­де­ла не­што што ни­ка­да не­ће за­бо­ра­ви­ти, це­лу на­ци­ју, љу­де ка­ко пла­чу за­јед­но и, ка­ко је ре­кла, „та­да је схва­ти­ла да Грч­ка ни­је го­то­ва, да жи­ви кроз ду­шу свог на­ро­да и да док је та­ко, по­сто­ји пра­ва на­да”.

Оп­шти је ути­сак да по­крет по­ку­ша­ва да се по­зи­ци­о­ни­ра ка по­ли­тич­ком цен­тру ослон­цем на по­ро­ди­це, мла­ђе би­ра­че, онај део на­ро­да раз­о­ча­ра­ног тра­ди­ци­о­нал­ним стран­ка­ма. Пр­ве ана­ли­зе ука­зу­ју да иде­о­ло­шки, у овом тре­нут­ку де­лу­је као не­ка­ква ме­ша­ви­на ан­ти­ко­руп­циј­ског по­кре­та, по­пу­ли­стич­ког гра­ђан­ског цен­тра, со­ци­јал­не др­жа­ве и вр­ло на­гла­ше­ног ин­сти­ту­ци­о­нал­ног па­три­о­ти­зма… Мо­дел већ ви­ђен у европ­ским зе­мља­ма, по­ли­тич­ки по­крет на­стао из бе­са, тра­ге­ди­је или ду­бо­ког не­по­ве­ре­ња у си­стем. По­ја­ва ова­кве пар­ти­је на грч­кој по­ли­тич­кој сце­ни, али и за две не­де­ље осни­ва­ње но­ве пар­ти­је Алек­си­са Ци­пра­са, мо­же да зна­чи до­дат­но сла­бље­ње тра­ди­ци­о­нал­не опо­зи­ци­је, пре све­га ле­вог цен­тра и про­тест­них стра­на­ка, а мо­гу­ће и од­ли­ва­ње гла­со­ва и де­сни­ци и ле­ви­ци. Чи­ње­ни­ца да гра­ђан­ски по­крет На­да за де­мо­кра­ти­ју ра­чу­на и на до­бар део емо­ци­ја на­ци­је мо­же да још ви­ше по­де­ли по­ли­тич­ку сце­ну и тра­ге­ди­ју у Тем­пи­ју из дру­штве­не тра­у­ме пре­тво­ри у мо­жда, чак, глав­но по­ли­тич­ко пи­та­ње на на­ред­ним из­бо­ри­ма.

У прак­си, све ће за­ви­си­ти од спо­соб­но­сти Ка­ри­сти­ја­ну­о­ве да ову сна­жну мо­рал­ну енер­ги­ју ко­јом тре­нут­но рас­по­ла­же пре­то­чи у по­ли­тич­ки про­грам ко­ји мо­же да жи­ви јер су ам­би­ци­је да се уче­ству­је у упра­вља­њу др­жа­вом, у прак­си дру­га­чи­је са­мо од про­стог пре­ла­ска са мо­рал­ног сим­бо­ла до ства­ра­ња ствар­не по­ли­тич­ке струк­ту­ре.