Колико је Мађара страдало у Војводини

Представници три странке Мађара траже да се расветли ликвидација великог броја Мађара крајем Другог светског рата. – Зашто још нису публиковани резултати истраживања о свим злочинима у Војводини од 1941. до 1947. године

Сасвим је извесно да је број Мађара страдалих у Војводини током Другог светског рата и непосредно након тог рата далеко од неколико десетина хиљада, како се повремено помиње, каже за „Политику” др Драго Његован, бивши директор Музеја града Новог Сада. Он и историчар др Ранко Кончар, професор на Филозофском факултету у Новом Саду, слажу се у оцени да је тачан број Мађара убијених током војне управе у Војводини крајем 1944. и почетком 1945. године,  под изговором кажњавања ратних злочинаца, и данас споран.

Расправу о броју страдалих Мађара отворили су лидери странака војвођанских Мађара Шандор Пал, Андраш Агоштон и Иштван Пастор, који су у писму упућеном прошле недеље председнику Борису Тадићу, премијеру Мирку Цветковићу и председници парламента Славици Ђукић-Дејановић затражили да се коначно утврди истина о овим догађајима. У писму се подсећа да је Скупштина АП Војводине Декларацијом о правном савладавању прошлости од 11. фебруара 2003. године и Резолуцијом о непризнавању колективне кривице од 28. фебруара исте године учинила корак ка истини. Даљи добар корак било је формирање Анкетног одбора за утврђивање истине, али то тело још није завршило рад.

Његован каже да је од 1941. до 1947. године страдало укупно 84.000 Војвођана, од чега је око половина Срба. Реч је само о цивилним жртвама, а не и о онима који су носили оружје. Међу убијенима је, како наводи Његован, било око 15.000 Јевреја и исто толико Немаца, око пет хиљада Мађара, док је припадника осталих народа било знатно мање. Податке је прикупио Анкетни одбор који је завршио истраживање и припремио девет књига са именима жртава. Изгледа, међутим, да нико није заинтересован да штампа те књиге.

„Када се погледа начин на који су страдали и структура жртава по старости и полу, разлике су доста велике. Срби и Јевреји су углавном убијени у рацијама или у неким специјалним акцијама, при чему су код Срба страдали углавном млађи мушкарци, а код Јевреја сви, без разлике. Немци су углавном умирали у логорима у којима су држани крајем рата, а реч је претежно о старијим особама оба пола, јер су млађи мушкарци углавном били у немачкој војсци. Мађари су убијани у време војне управе, углавном на основу пресуда преких судова да су починили злочине у току рата. Међу њима је и велики број жена”, објашњава др Његован. Он додаје да је, после коначне одлуке да се Мађари неће протеривати, почетком 1945. године део њих укључен у партизанску бригаду „Шандор Петефи” која је учествовала у ослобађању остатка земље. Они који су тада погинули, носили су оружје и нису убројани у ликвидиране.

Др Кончар, који такође сматра да се бројем жртава често манипулише, наглашава да истраживањем треба да се баве искључиво историчари, „јер чим се изађе из оквира историографије, долази до лицитирања”. Он додаје да из времена војне управе постоји историјска грађа, мада, наравно, постоји могућност да је део полицијских архива касније уништен.

У писму државним званичницима, за које кажу и да није дневнополитичка потреба на коју очекују моменталан одговор, представници странака војвођанских Мађара подсећају и да је мађарска страна након Другог светског рата значајним гестовима показала признавање кривице за насиље над српским народом и осталим народима у Војводини, укључујући и снимање филма по роману о рацији у Новом Саду, чији су главни виновници осуђени, а неки од њих и погубљени после рата. Због тога би се, сматрају, после утврђивања истине о злочинима над Мађарима „стекли услови за усвајање заједничких парламентарних резолуција о међусобном признавању кривице, као и потписивање заједничких изјава о историјском помирењу од стране председника Србије и Мађарске, председника парламената и председника влада”.

Г. Новаковић