Од социјале се добро живи у Белгији

Од нашег сталног дописника

Брисел, 18. фебруара – Проценат незапослених у Белгији премашио је 7,5 одсто, а услед економске и финансијске кризе реално је очекивати осетан пораст ове стопе у 2009. години. То је разлог да се многи Белгијанци изнова подробно распитују о врстама помоћи које им следују уколико остану без посла или ако осиромаше.

Незапослени су сврстани у три старосне категорије, на млађе од 36 година, оне који имају између 36 и 50, као и оне старије од 50 година. Услови за стицање статуса незапосленог лица су различити, а зависе и од старости грађанина који се пријављује на биро за запошљавање. За најмлађу категорију потребан је доказ о најмање 312 радних дана у последњих 18 месеци, за старије 468 дана у последњих 27 месеци и за најстарије 624 радна дана у последњих 36 месеци. Поред потврде о наведеном броју радних дана, све категорије морају испунити опште услове – да немају приход, да нису отпуштени с посла, да не раде, да су спремни да раде, да имају пријаву боравка у Белгији и да нису достигли старосни услов за пензију.

Сви који се квалификују за статус незапосленог лица, док чекају на бироу на евентуално ново запослење, од државе примају месечну накнаду у износу око 700 евра. Сума је одређена 2001. године као 35 одсто просечне плате, а постоји могућност додатне накнаде у зависности од времена проведеног на тржишту рада. Незапослени који имају децу примају додатних око 400 евра по детету и имају бесплатно здравствено осигурање за себе и породицу. У систему белгијског здравства приватне и државне установе подједнако су доступне свим осигураницима. Операције и болничко лечење су бесплатни, а прегледи се наплаћују 30 одсто, док остатак трошкова покрива држава. Деца имају право на бесплатно обданиште и школу. Поред тога, они имају право да конкуришу за социјалне станове, за које постоји ранг-листа, јер је њихов број ипак ограничен. Корисници станова из социјалног програма не плаћају кирију (за двособан стан у зависности од локације кошта од 500 до 1.000 евра) већ само рачуне за комуналије.

Они који имају кућног љубимца такође имају право на новчану месечну накнаду, а износ зависи од животињске врсте. Због тога је реткост видети у Бриселу бескућника и скитницу који нема пса, јер ова племенита животиња највише доноси власнику, око 200 драгоцених евра месечно. Већина их заправо има по два пса. Трећи им је сувишан, јер за њега не би ништа добили. За ове убоге сиромахе, који практично обитавају на улици и од државе добијају минималне накнаде, ручак се послужује свакога поподнева у унутрашњости неколико станица метроа у различитим деловима града. У помоћ људима који живе на ивици глади однедавно се укључила и Европска комисија која им дотура храну из свог ресторана која није потрошена у предвиђеном року.

Најугроженији слојеви становништва додатно су заштићени још једном за наше појмове необичном мером. Електродистрибуција у Белгији нема право да вам искључи струју чак и ако не плаћате рачуне, већ само може да вам ограничи њену јачину ако сте неплатиша. У том случају шпорет не можете укључити уколико претходно нисте искључили машину за веш и томе слично.

Сви запослени који зарађују до 7.000 евра годишње нето ослобођени су плаћања пореза. Такође, било је случајева да поједине белгијске општине и локалне самоуправе донесу одлуку да ослободе све своје грађане плаћања пореза ако је пословна година била лоша.

Понуда и цене у супермаркетима у Бриселу зависе од локације на којој се налазе, јер су овде веома уочљиве социјалне разлике у различитим деловима града. У Уклу, који би одговарао београдском Сењаку, у понуди су најскупље швајцарске и белгијске чоколаде којих нема у Моленбеку (сиромашна емигрантска четврт), где су у понуди најјевтиније. Слично је и са хлебом, млеком или месом. У деловима града са измешаним социјалним слојевима мешовита је и понуда. Није претерано рећи да најјевтинији маркети изгледом и понудом подсећају на Србију из доба санкција. Роба је јевтинија, али и мање квалитетна. У понуди су и намирнице чији рок само што није истекао, па се оне продају по сниженим ценама. Слично је и са гардеробом. Није претерано рећи да ципеле у Бриселу коштају од 10 до 1.000 евра.

Иако су услуге овде скупе, као уосталом у читавој западној Европи, све белгијске општине својим становницима нуде различите врсте погодности када су у питању образовање и рекреација и спорт. Сви са малим примањима и незапослени имају право на бесплатно стручно усавршавање на различитим течајевима које организују општине, било да је у питању учење страних језика, било програмирање рачунара. Такође имају право на бесплатне термине за рекреацију на општинским базенима, стадионима и фискултурним салама, деца на бесплатан рад са тренерима општинских спортских клубова. Сви остали житељи имају право да наведене програме у својој општини плаћају упола цене.

Владимир Јокановић