Каленић пијаца истински бренд

За Милицу Чубрило, министра дијаспоре у Влади Србије, троугао између Ђерма, Каленића гумна и Црвеног крста део је Београда у коме се лако могу препознати и одредити њихове карактеристике и спољашња обележја. Док је живела у иностранству, увек је долазила у Брегалничку улицу, где се налази њена породична кућа. Реч је о једном у низу сличних објеката изграђених 30-их година прошлог века и данас представљају споменике модерне архитектуре. Још већи значај ове улице министарка види у томе, што се у њој налазе Црква Богородице и католичка црква саграђена по пројекту архитекте Плечника. Међутим, приметно је, наводи она, да је читав овај крај данас у опасности. Све израженија технократско транзициона архитектура вођена логиком крупног капитала односи превласт. За већину стручњака та хладна, мермерна, "архитектура без емоција" за собом оставља порушене куће прошаране рељефима и забатима. Уместо њих, примећује Чубрило, јављају се вишеспратне "коцкице", без много смисла, али и градитељског стила.

Пијачна психотерапија

Поставља се питање: докле ћемо ићи у губљењу просторног лика и идентитета? Једна од ретких, пред неразумним тежњама урбаниста сачуваних београдских улица за министарку Чубрило, јесте Тополска на Врачару. Она уједињује традицију грчке агоре и космополитизма.

- Тополска улица за мене представља симбол Београда који волим. Има доста породичних кућа, у распону од класичне градње до савремених зграда које су нове, иновативних решења, а опет успеле су, без већих замерки, да се уклопе у постојећу амбијенталну целину. Када говоримо о аспекту социјалног дружења, интересантни су кафићи "Виолета, кућо стара", "Момент", "Петроград". Ипак, најзначајнија "институција" тога типа у читавом крају јесте - Каленић пијаца. Тамо се не иде само у куповину, недељни пазар. Каленић пијаца, на неки начин, има психотерапеутско дејство. Она представља један социјални моменат зближавања људи. Такви међуљудски контакти се не дешавају у великим тржним центрима. Нажалост, чула сам да постоје предлози да се и ту отвори некакав тржни центар. Мислим да би то било убиство. Ако већ расправљамо о брендирању земље, Каленић пијаца је, сасвим сигурно, бренд Београда. Калдрма, тезге на отвореном, витрине са четкама, бомбонџије, казанџије, ковачи, сарачи... Ако хоћемо да се позиционирамо као град који поседује туристички потенцијал, то морамо да очувамо. Сваког странца који је дошао у Београд водила сам на Каленић пијацу. Рекли су ми да не смемо дозволити да тако нешто нестане. Јер, ту се спајају различити светови, богати и сиромашни, стари и млади. Сви они се ту негде нађу и све их споји та карневалска атмосфера. У ствари, споји их сам живот. У Тополској улици нема ноћних провода. Ту живи доста странаца, или људи који су дуго живели у иностранству. Она се истиче одређеном цртом космополитизма. У последње време, истина, изградио се знатан број нових кућа. Опасност да се поруше вредна архитектонска здања, јер нису под заштитом државе, реално постоји. Моје је мишљење да је потребно заштитити не појединачне зграде, већ читаве амбијенталне целине - наводи Милица Чубрило.

За међународне архитектонске конкурсе

Она истиче да постоји велики притисак приватног бизниса и крупног капитала на јавни сектор да се зидају нове грађевине. Министарка Чубрило се залаже за јавне међународне архитектонске конкурсе.

- Наравно, огроман је притисак приватног сектора, чији је интерес да се поруши старо и сазидају нове зграде и који хоће за кратко време да заради огроман новац. А, у ситуацији када вам је потребан капитал приватног сектора, власти морају да имају много мудрости да одоле изазовима. Морају да имају дугорочну градитељску визију. Иако је, у датом тренутку, таква инвестиција знатно скупља, посматрано на дужи период, заштита амбијенталних целина је решење које је потребно. Исто је и са Београдом. Пун погодак би био када бисмо успели да очувамо индустријско наслеђе и ставимо га у функцију привреде, културе, науке, уметности - казује наша саговорница.

Зато је, сматра она, добра идеја о расписивању међународних архитектонских конкурса. Данас имате двадесет до тридесет светски признатих имена у архитектури.

- Ако хоћемо да се Београд позиционира на међународној сцени, потребно је пронаћи начин да и они узму учешћа у конкурсима. То би био одличан начин за промоцију Београда. Уосталом, Париз је препознатљив по Лувру, а колико њих зна да га је радио Кинез - наводи Чубрило. Према њеном мишљењу, правац у коме ће се Београд у будућности развијати зависи од многих услова. Као један од главних, министарка издваја могућност проналажења и успостављања модела равнотеже.

- Ако претерано одемо у старо, постоји опасност да се даље не развијамо. Опет, ако загазимо искључиво у савременост, можемо да изгубимо део свог бића. Како одржати равнотежу тешко је питање за градске власти. Увек се деси да они најсиромашнији морају да оду на периферију града. Сваки пут када се то догоди направи се гетоизација економских слојева. На тај начин стварају се опасне социјалне бомбе које прете да експлодирају. Зашто је горело предграђе Париза? А, зашто је Њујорк, данас, постао безбедан град? Није то само због полицијских палица и казни. Мора се радити и на друштвеном плану - додаје министарка. Људи су овде прошли кроз све и свашта. На улици срећемо људе који су незадовољни, нервозни, који су прошли кроз различите трауме. Лако се потежу, падају ружне речи.

- Понекад ми се чини да живим на Дивљем западу. Избезумим се од шока на београдским улицама, али све је то реалност. Људи нису дуго имали прилике да гледају добре примере, ни на самом врху државе. Чињеница је да данас многи у дијаспори кажу како не могу да препознају Београд. Суштина је у томе да се променио вредносни систем - каже Милица Чубрило.

Иако инсистира на законитости и реду у урбанизму, она примећује да су људи огледало сваког народа и града.