Кад баснописац путује Србијом

„Ето, баш пре неког времена чуо сам за некакво чудовиште, креатуру са главом пса и телом човека, што је давила жене по њиховој престоници. Замислите само такво монструозно створење... И будите уверени да то није једини демон који лута том земљом, што се одавде може чинити лепом и питомом. Не, кажем вам, сам нечастиви тамо послује...” – вели пештански трговац на почетку „ђавоље авантуре”, са намером да Ханса Кристијана Андерсена одврати од намере да на свом путешествију по Европи посети и кнежевину Србију.

Није му пошло за руком, каже у интервјуу за „Политику” сценариста, драмски писац и редитељ Ђорђе Милосављевић који у свом првом роману „Ђаво и мала госпођа” прати славног данског баснописца на седмодневном путешествију кроз Србију, земљу тек минулих устанака, још незрелу државу на граници хришћанске Европе и натрулог Османлијског царства.

У времеплову који води до 1841, Андерсен се, захваљујући ауторовој мешавини историјске грађе и уметничке фикције, суочава са необичним људима и чудесним догађајима. Прича о демону Псоглаву који хара Шумадијом и дави жене, и Јеленка Хербез, љубавница старог књаза Милоша, заувек ће променити визуру госта из напредне Европе, али га неће провоцирати да о Србији напише иједну ружну реч.

– Његово предубеђење о романтичном простору блиског Оријента замениће осећај збуњености и нелагода због заосталости земље, али и поред тога, Андерсен ће по повратку, у „Поетском базару” из 1842, о Србији написати: „У тој шумовитој земљи, на османлијском стаблу, израсла је нова, зелена грана, али је та грана врло слабо повезана са иструлелим османлијским дрветом. Она има своје властите корене и смело ће се развити као једно од најлепшег дрвећа у Европи!” После свега што му се десило, лепо нас је описао – напомиње наш саговорник.

Роман „Ђаво и мала госпођа”, каже наш саговорник, прича је о томе како странци виде нас и како ми гледамо на њих, „а ја покушавам да укажем на неопходност разумевања. Политика и историја су уски оквири, често дају погрешне одговоре и искривљују свест. Зато је, мислим, уметност неопходна, јер она је најдиректнији и најплеменитији пут ка успостављању покиданих веза”.

На питање да ли је на избор теме утицао и актуелни тренутак, Ђорђе Милосављевић одговара:

– Ако изузмем потребу да своју поетику градим на мешавини историје и фикције и постављам питања где престаје стварност а почиње њено тумачење, свакако да. Свет би, сматрам, требало да се реши комплекса више, а ми ниже вредности. Не видим разлог ни за њихово осећање супериорности, нити за нашу инфериорност. Такви односи изгледа постоје само на „високом нивоу”; у разговорима обичних људи доминира разумевање.

Пре свега филмски радник и позоришни посленик, Ђорђе Милосављевић нам најављује да ће снимање сценарија за филм „Непријатељ”, за који верује да му је најбољи сценарио и који је написао још 2000. године, а уз подршку Филмског центра Србије, почети тек на јесен ове године.

– Слично ми се десило и са комадом „Гола вера” који је отприлике исто време чекао на сцену. Сад је, ипак, нешто боље, представа по мом тексту „Инстант сексуално васпитање” добила је Специјалну награду Стеријиног позорја и успешно се изводи у „Бухи”. Дакле – наоружајте се стрпљењем, ви који се бавите филмом и позориштем.

Милосављевић нам открива и шта је тема „Непријатеља”:

– Крај рата и почетак мира у Босни је историјски контекст приче у којој припадници заборављене војне јединице срећу човека поремећеног страхотама кроз које је прошао. У сусрету са њим сваки од војника се мења на различит начин, а како ће све то изгледати зависи од редитеља Дејана Зечевића.