Зашто је Шредер дошао у Москву

Вест да је бивши немачки канцелар Герхард Шредер стигао у Москву поново је уздрмала европску политичку сцену. За једне — реч је о човеку који већ годинама симболизује превише блиске везе Берлина и Кремља. За друге — о последњем мосту који још постоји између Русије и дела европских елита.

Међутим, иза саме посете крије се далеко већа прича.

Руски председник Владимир Путин последњих недеља јавно је поменуо управо Шредера као могућег посредника у будућим разговорима између Русије и Европске уније о безбедности и окончању украјинског рата. Тај предлог изазвао је бурне реакције у Бриселу, али и отворио питање које Европа покушава да избегне већ годинама: ко уопште данас може да разговара са Москвом?

Шредер није случајан избор.

Бивши немачки канцелар био је један од архитеката стратешког приближавања Немачке и Русије почетком двехиљадитих. Управо у његово време грађен је енергетски модел који је деценијама везивао руске ресурсе и немачку индустрију. После одласка са функције, Шредер је ушао у структуре руских енергетских компанија, од „Гаспрома“ до „Росњефта“, због чега је у Немачкој годинама критикован као „Путинов човек у Берлину“.

Ипак, Кремљ у њему не види само пријатеља, већ човека који разуме обе стране. Путин добро зна да се директни односи Москве и Брисела налазе на најнижој тачки од Хладног рата. Канали комуникације су готово замрзнути, дипломатско поверење не постоји, а рат у Украјини потпуно је променио безбедносну архитектуру Европе.

Зато предлог о Шредеру има и симболичну и стратешку димензију.

Москва покушава да покаже да и даље постоје европски политичари спремни на дијалог, али и да су управо некадашње генерације европских лидера — а не садашњи бриселски естаблишмент — градиле стабилније односе са Русијом. У Кремљу верују да је Европа данас превише везана за Вашингтон и да је изгубила способност самосталног геополитичког деловања.

С друге стране, Европска унија је Путинов предлог практично одмах одбила. Висока представница ЕУ Каја Калас поручила је да Русија не може одређивати ко ће представљати Европу у евентуалним преговорима и да би Шредер, због својих веза са Кремљом, био све осим неутралан посредник.

Али и поред јавног одбијања, сама чињеница да се о посредницима већ говори показује нешто важно — рат улази у фазу у којој се све више размишља о будућим преговорима.

Европа је уморна од кризе. Економски притисци, енергетска неизвесност, раст војних трошкова и политичке поделе унутар ЕУ постепено мењају атмосферу. Истовремено, у Вашингтону расте страх да би дуготрајни рат могао постати терет који Запад више неће моћи да контролише.

У таквом амбијенту појављују се људи попут Шредера — политичке фигуре из једног другачијег времена, када су Берлин и Москва разговарали о гасоводима, а не о ракетама.

Питање је, међутим, да ли Европа данас уопште жели такав повратак.

За источне чланице ЕУ, посебно Пољску и балтичке земље, Шредер представља симбол европске наивности према Русији. За део немачке индустрије, он је подсетник на период економске стабилности и јефтине енергије. За Кремљ — човек који још увек разуме логику старе Европе.

И управо ту лежи суштина читаве приче.

Шредеров долазак у Москву можда није само дипломатска епизода, већ сигнал да се иза затворених врата већ размишља о свету после рата. Свету у којем ће Европа пре или касније морати поново да разговара са Русијом — чак и ако данас тврди супротно. 

Јер историја Европе показује једну ствар: ратови на крају увек заврше за преговарачким столом.

Само је питање ко ће за тим столом седети.

Шредер ће иначе учествовати на великом форуму у Санкт Петербургу, то није тајна.