У Србији нема истрошеног нуклеарног горива

Када je недавно „Eлектродистрибуција Француске” (ЕДФ) у Привредној комори Србије представљала прелиминарну студију да ли нашој земљи треба јасна мапа пута за нуклеарну енергију, међу првим питањима новинара било је где ћемо складиштити нуклеарни отпад, уколико и када Србија буде имала своју нуклеарку, што би могло да буде 2040 године.

Наиме, од када је укинут мораторијум на изградњу нуклеарних електрана у Србији радиоактивни отпад постао је питање свих питања, јер се још не зна да ли ћемо ми то да увозимо или да продајемо. Како ствари стоје, до сада су само две државе на свету решиле овај проблем, Русија и Финска.

– Ако би се у Србији изградила нуклеарна електрана, у том случају бисмо производили сопствени високо радиоактивни отпад, што би свакако захтевало много развијенији систем складиштења, прераде, транспорта и одлагања. Укидање забране увоза није реалан модел, јер би проузроковало велики политички и друштвени отпор. Због тога се реалнијим чини модел који би подразумевао привремено домаће складиштење које је већ регулисано, евентуално закључивање међународних споразума о преради и, дугорочно гледано, регионално или домаће трајно одлагалиште радиоактивног отпада – каже у разговору за „Политику” др Маша Мишковић, доцент на Правном факултету у Београду, која је докторирала на тему снабдевања енергијом и енергетима.

Како је у Србији регулисано управљање нуклеарним и радиоактивним отпадом, којим прописима?

Терминолошки прецизно говорећи, ради се о радиоактивном отпаду, а када колоквијално говоримо о нуклеарном отпаду, мислимо на истрошено нуклеарно гориво које се ствара у процесу рада нуклеарне електране. У Србији не постоји истрошено нуклеарно гориво и високо радиоактивни отпад, већ ниско и средње радиоактивни отпад који настаје у медицини, индустрији и у научним истраживањима, попут оних која се спроводе у Институту за нуклеарне науке „Винча”. Основни пропис у овој области је Закон о радијационој и нуклеарној сигурности и безбедности, а постоје и подзаконски акти – правилници које доноси Директорат за радијациону и нуклеарну сигурност и безбедност Србије. Он утврђује правилнике, врши инспекцијски надзор, контролише сигурност и безбедност система. Постоји и кривичноправна регулатива, па су тако Кривичним закоником предвиђена одређена кривична дела у овој области, попут уношења опасних материја у Србију, недозвољено прерађивање, одлагање и складиштење опасних материја.

Ко је правно одговоран за управљање радиоактивним отпадом?

Главни и једини оператор нуклеарних објеката и складиштења радиоактивног отпада по одлуци Владе Србије је Јавно предузеће „Нуклеарни објекти Србије”, које управља централним складиштењем радиоактивног отпада у Винчи, истраживачким реакторима и затвореним рудником урана код Калне. За одговорност је правно релевантан тренутак предаје радиоактивног отпада ради складиштења, прераде или одлагања. Одговоран је носилац одобрења у оквиру чије делатности настаје радиоактивни отпад или истрошено нуклеарно гориво – до момента предаје у централно складиште, постројење за обраду или прераду или одлагање. Након предаје оператор складишта или постројења преузима одговорност и одговоран је за сигурно и безбедно управљање радиоактивним отпадом и истрошеним нуклеарним горивом које складишти, обрађује, прерађује или одлаже. На пример, болница је одговорна док медицински радиоактивни отпад не преда овлашћеном оператору, након предаје одговоран је оператер складишта.

Да ли Србија има правни оквир за привремено складиштење радиоактивног отпада и за његово коначно одлагање?

Потребно је разликовати складиштење и одлагање радиоактивног отпада. Складиштење је привремено чување, док је одлагање трајно, коначно збрињавање радиоактивног отпада. У Србији постоји складиштење, док не постоји одлагање попут финског модела – трајног одлагалишта „Онкало”, где се у дубоком геолошком одлагалишту на 400–500 метара дубине у граниту трајно одлаже истрошено нуклеарно гориво, односно високо радиоактивни отпад. Јавно предузеће „Нуклеарни објекти Србије” чува искоришћене медицинске изворе, индустријске изворе, историјски отпад из „Винче”, дакле, ниско и средње радиоактивни отпад. Оперативно трајно одлагалиште немамо, али постоји основни нормативно-правни оквир и за трајно одлагање радиоактивног отпада. Трајно одлагање радиоактивног отпада је дугорочни и врло комплексан процес који би захтевао деценијска испитивања, обуку кадрова, веома развијен регулаторни систем, посебне планске документе, а на крају и политичку одлуку о изградњи трајног одлагалишта радиоактивног отпада.

Шта би све закон требало да регулише да бисмо могли да кажемо да имамо комплетну и јасну законску регулативу у области управљања нуклеарним отпадом?

Цео циклус подразумева регулисање настанка радиоактивног отпада, његову обраду, складиштење, транспорт, коначно одлагање, затварање постројења, дугорочни надзор, одговорност и финансирање управљања отпадом. Једино би овакав систем, који обухвата цео циклус управљања радиоактивним отпадом, представљао заокружени и правни и оперативни систем. Регулатива би морала садржати јасну класификацију отпада, прецизно уређивање одговорности и финансирања, где би држава имала крајњу одговорност. Значајно питање је и нуклеарна безбедност – заштита од саботаже, противтерористички сандарди, контрола приступа, сајбер-заштита система и слично.

У Србији је забрањен увоз радиоактивног отпада и истрошеног нуклеарног горива из иностранства. Ако би се у Србији изградила нуклеарна електрана, да ли би се та законска забрана укинула или ублажила?

Ако би се у Србији изградила нуклеарна електрана, ова законска забрана не би, наравно, аутоматски престала да важи, а не би морала ни да се ублажи. У том случају ми бисмо производили сопствени високо радиоактивни отпад, што би свакако захтевало много развијенији систем складиштења, прераде, транспорта и одлагања. Укидање забране увоза није реалан модел, јер би проузроковало велики политички и друштвени отпор. Због тога се реалнијим чини модел који би подразумевао привремено домаће складиштење које је већ регулисано, евентуално закључивање међународних споразума о преради и, дугорочно гледано, регионално или домаће трајно одлагалиште радиоактивног отпада.