Дванаест величанствених у рингу

У време бивше Југославије, боксери су били истински понос нације, спортисти на које се некадашња заједничка држава ослањала у пуном капацитету, посебно у међународним оквирима. Велики шампиони ринга обележили су једну спортску епоху, поставили рекло би се недостижне стандарде за многе будуће генерације. Оставили су снажан печат и савршено сведочанство да се сваки труд и велики рад на крају исплате. Почетком овог века изабрани су најбољи боксери Југославије за прошли век. Мерило су били резултати, односно медаље на Олимпијским играма, светским и европским шампионатима. Занимљиво је да је међу 12 величанствених у рингу највише медаља освојио Мирко Пузовић, који ипак не крије да има и бољих и успешнијих од њега.

„Искрено, олимпијску медаљу сам освојио у Лос Анђелесу (бронза) 1984. године када су летње игре бојкотовали спортисти са Кубе, СССР-а, Источне Немачке, Бугарске. Конкуренција није било тако јака као рецимо у Монтреалу осам година раније, када је Тадија Качар освојио сребро. Наравно, Мате Парлов је освојио све што се освојити може. Ту је на неки начин „мртва трка” ко је најбољи“, искрен је Пузовић.

Боксери се слажу да је Тадија Качар један од ретких који је освајао медаље на свим великим међународним првенствима.

„На светском првенству 1974. године победио сам Кубанца Роланда Гарбеа, до тада неприкосновеног у рингу. Победио сам га и две године касније на Олимпијади у Монтреалу. Медаљу сам освојио и у Београду на БАПС-у 1978. године, један сам од ретких боксера који има медаљу са европског првенства у омладинској и сениорској конкуренцији. На крају, медаље су мерило свега“, истиче Тадија Качар.

Носиоци пројекта названог: „Да се не заборави” били су Драган Петровски и Драган Филиповић. На тој листи 12 величанствених налазе се следећи боксерски шампиони: до 48 кг Драган Живановић, до 51 кг Реџеп Реџеповски, до 54 кг Сами Бузоли, до 57 кг Братислав Ристић, до 60 кг Аце Русевски, до 64 кг Мирко Пузовић, до 67 кг Миодраг Перуновић, до 71 кг Тадија Качар, до 75 кг Драгослав Јаковљевић, до 81 кг Мате Парлов, до 91 кг Драгомир Вујковић и преко 91. килограма Азис Салиху.

Занимљиво је да на листи најбољих југословенских боксера нема Слободана Качара олимпијског победника из Москве и светског професионалног првака из Пезара. Такође, нема ни Антона Јосиповића освајача олимпијског злата из Лос Анђелеса. Живорада Јелисијевића, Светомира Белића. Нема ни Вукашина Добрашиновића, Миливоја Лабудовића. А то су некада били велики шампиони, који су оставили „крв и зној” у рингу за добробит југословенског бокса. Зато данашње генерације наших младих боксера имају претежак задатак, да достигну спортске висине својих претходника. Јер, од ових дванаест најбољих, њих седморица су освајали олимпијска одличја. Реџеп Реџеповски, Аце Русевски, Мирко Пузовић, Тадија Качар, Слободан Качар, Мате Парлов и Анте Јосиповић. И то све под диригентском палицом чика Бруна Храстинског и легендарног селектора и некадашњег уредника и новинара у „Спорту” – „Томе Хладног”.

Пет најбољих по републикама

Боксери су међу собом изабрали најбоље по републикама. Тако је за првог боксера Македоније без премца изабран Аце Русевски. Прва песница Црне Горе је Миодраг Перуновић, а легендарни Марјан Бенеш изабран је за најуспешнијег боксера Босне и Херцеговине. Мате Парлов није имао озбиљног противкандидата у Хрватској. За најуспешнијег боксера изабран је Тадија Качар.